Kako motivisati nemirne đake?

Pedagog škole, Oliver Tempel, pokušava da dobije advokata. „Da, Tempel na telefonu iz Eberhard Klajn škole. Kod jednog učenika 9. razreda jutros je bila policija. Učenik se nakon toga obratio meni. Prilično je uznemiren i želim da znam da li bih mogao da mu dam broj vašeg telefona, ukoliko mu bude bio potreban."

Oko 113 dečaka i devojčica, kojima preti proterivanje iz Nemačke, našlo se pred kancelarijom školskog pedagoga Olivera Tempela. Većina te dece rođena je u Nemačkoj, ali ipak nemaju regulisan boravak, pojašnjava Tempel. Od 320 učenika koji idu u ovu školu, samo dva su nemačke nacionalnosti.

„Velika je šteta što učenici ne dolaze u kontakt za nemačkom kulturom, nego žive u svom sopstvenom svetu", kaže Tempel.

Škola za izbegavanje?

Roditelji odličnih učenika uglavnom izbegavaju Eberhard Klajn školu. Oliver Tempel naglašava da je u ovoj školi završio tzv. "ostatak društva". „Kada kažem ostatak, ne mislim na naše učenike. Ja volim svoje učenike. Čak i onda kada su nešto luđi. Ali, mi smo ipak tako reći škola ostatka."

Jednom se čak dogodilo da niko iz cele jedne generacije nije upisao srednju školu. To ne čudi ako se uzme u obzir činjenica da mnogi napuštaju školu i pre nego što su je završili. Sama nastava u školi je otežana i zahteva posebnu angažovanost nastavnika.

„Mohamede, skloni tu loptu.. Zinem skini jaknu i kapu.. Torbe, molim vas, sklonite dole. Hazeme skloni tašnu. Mi ovde ne čekamo na autobus.." - opaske su nastavnika koji pokušavaju da se izbore sa nemirnim učenicima.

Kako stati galami na put

Učenici, medjutim, i dalje galame. Nastava se i narednih 35 minuta odvija na nivou obdaništa. U principu, učenici nikada nisu mirni. U jednom momentu je nastavniku svega dosta. On preti produžetkom nastave. "I to pali". Deset minuta je u učionici tišina.

„Nisam frustriran i još uvek mi je ovaj posao zabavan. Strpljiv sam. Kao socijalni pedagog na sve ovo gledam drugačije. Mi ne moramo na kraju školske godine da prikažemo kvantitativne rezultate."

Tempel poznaje socijalno stanje svojih učenika. On posećuje učenike i zna zbog čega su u školi problematični. Ako je otac učenika previše strog, dete mora da parira. U školi se frustracija učenika prazni. Pre dve godine je kolegijum škole osnovao "kafe za roditelje". Svakog poslednjeg četvrtka u mesecu majke i očevi se okupljaju i razgovaraju o različitim problemima. Medjutim, ove večeri u sali je više pedagoga, nego roditelja.

Roditelji traže pomoć

Ono malo prisutnih roditelja traži pomoć. Današnja tema "Moje dete i internet". Levent Hazer postavlja pitanje: Šta da radi sa svojim sedamnaestogodišnjim sinom? On svakoga dana po šest sati sedi za kompjuterom. Odgovor dobija od drugog roditelja.

„Treba mu skrenuti pažnju na nešto drugo. Moj sin ide na karate, boks. Može da se dogodi i da ga pretrpate obavezama. Na primer, ide na sport, a slobodno vreme provodi za kompjuterom. To znači da nemate dovoljno vremena za njega. Treba izdvojiti više vremena. Mi imamo vremena za njega, ali ne i on za nas.“

U školskom kafeu se ne dobija pravna pomoć, ali u rešavanju problema, ponekad pomaže i razmena mišljenja.

autor: S. Pelzel / Z. Dragićević

odgovorni urednik: N. Jakovljević