Kako je sahranjena industrija Tuzle | Politika | DW | 07.02.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Kako je sahranjena industrija Tuzle

„Polihem“, „Dita“, „Guming“, „Konjuh“... imena su firmi koje su radnici nekada zbog odličnog poslovanja zvali „fabrike para“. Radnici tih fabrika danas su na ulicama, a pare su, tvrde, završile u rukama „stečajne mafije“

Godinu dana bez plate. Bez zdravstvenog osiguranja. Četrnaest godina bez upisanog dana radnog staža. To su neke od sudbina radnika firmi „Polihem“, „Dita“ i „Resod-Guming“. Radnici su i u četvrtak (6.2.) ponovo bili na ulicama Tuzle. Pridružile su im se i kolege živiničkog „Konjuha“, još jednog giganta na kolenima. Fabrike koje su nekada hranile desetine hiljada ljudi, danas su uglavnom prazne. U njima sede stečajni upravnici. Radnici „Dite“ više od godinu dana ispred kruga fabrike „brane“ mašine. Da ne završe u starom gvožđu.

Od „fabrike para“ do starog gvožđa

„Polihem“ je nekada zapošljavao 1.200 radnika, imao obrt od 120 miliona nemačkih maraka godišnje. Radnici su uoči rata u Bosni i Hercegovini od svojih plata izdvajali novac kojim su kupovali akcije preduzeća. Nakon rata, procenjeno je da je njihov udeo u fabrici 49 odsto, tvrde sindikalci. Predsednik sindikata radnika „Polihema“ Sakib Kopić tvrdi da su nakon toga stranke na vlasti „namirisale“ korist od privatizacije. Vlasti Tuzlanskog kantona, kako kaže Kopić, imenuju direktore koji su bili politički podobni, ali nesposobni. Preduzeće tone u dugove, najviše prema Elektroprivredi BiH. „Mi smo tada bili preduzeće od strateškog interesa za državu“, kaže Kopić: „Nama su prodavali kilovat struje za 18 pfeninga, a Aluminijumskom kombinatu u Mostaru, koji je takođe bilo preduzeće od strateškog značaja, cena kilovata je bila četiri pfeninga po kilovatu.“

Nezadovoljni radnici i građani traže intervenciju Vlade Tuzlanskog kantona

Nezadovoljni radnici i građani traže intervenciju Vlade Tuzlanskog kantona

Godine 2001. činilo se da je blizu vreme da se ponovo pokrenu pogoni punom parom. „Polihem“ od vlade Tuzlanskog kantona traži garanciju za kredit od milion maraka. Imaju kupca za proizvode, garantuju vraćanje kredita, vraćanje dugova Elektroprivredi BiH u 36 rata. Prema nekim izvorima, upravo Elektroprivreda BiH je nakon rata od države dobila čak 680 miliona maraka za „potrebe revitalizacije proizvodnje“. Proizvodi „Polihema“ (lužina i kiseline) neophodni su za proizvodnju i prvim komšijama u Termoelektrani Tuzla. Njima je jeftinije da to uvoze iz inostranstva. „Preskupi ste“, govorili su „Polihemu“. „Kako nećemo biti skupi kad smo toliko plaćali struju“, kaže Kopić.

Cilj politike bliske tajkunima tada je ipak bio da se „Polihemu“ smanji vrednost, da ide u stečaj, da se otvori mogućnost „lova u mutnom“, tvrde radnici. „Polihem“ potom ide u stečaj. Firmu, preko Federalne agencije za privatizaciju, kupuje poljska „Organic Trade“ za 10,7 miliona konvertibilnih maraka. „Organic Trade“, preko svoje firme-ćerke „Organika BH“, obećava investiciju od 70 miliona konvertibilnih maraka i zapošljavanje novih radnika. Međutim, ubrzo slede novi otkazi, gašenje pogona – navodno zbog nepovoljnih tokova na svetskom tržištu. Kompletni delovi fabrike su isečeni i prodati kao staro gvožđe.

Povrh svega, tvrde radnici, „Organika BH“ je navodno uzimala kredite kod banaka, a kao garancija za kredite bila je imovina nekadašnjeg „Polihema“. Banke su sada došle po svoje.

„'Polihem' je bio velika praonica prljavog novca. Iza svega stoji 'stečajna mafija' u Tuzli koja je kroz to legalizovala nezakonito stečeni novac u kriminalnim radnjama“, kaže Kopić: „Kakav je to vlasnik iz Poljske koji za četiri godine nijednom nije došao u Tuzlu da vidi svoju fabriku i svoju imovinu?“ Predsednik sindikata kaže kako o svemu imaju informacije od 'insajdera' iz firme i da su te informacije prosledili istražnim organima, ali da se ništa nije desilo.

Ko bolje pere novac: „Ava“, „3DE“, ili mafija?

Policija privodi jednog demonstranta

Policija privodi jednog demonstranta

I „Dita“ je prošla sličnu sudbinu. Nakon rata tu je bilo 786 radnika, koji su dobrim delom otkupili deonice nekada najvećeg proizvođača deterdženta za rublje u bivšoj Jugoslaviji (Ava, 3DE). „Ipak, politika je uvek određivala direktora“, kaže sindikalac Dževad Mehmedović: „Tada su smenili najbolju direktorku na svetu – po političkoj liniji“. I ponovo počinje spirala propadanja. „To se moglo zaustaviti kada su došli predstavnici firme 'Rekitt Benckiser' iz Nemačke. Bili su zainteresovani za saradnju, ali su ih oterali sa kapije, nisu im dali ni da uđu“, kaže Mehmedović.

Radnici nakon toga spas vide jedino u ulasku strateškog partnera, firme „Lora“ iz Sarajeva. „Lora“ je tada, tvrdi Mehmedović, svoj udeo u firmi kupila za 680.000 konvertibilnih maraka gotovine. Samo zemljište na kojem se nalazi „Dita“ obuhvata 82 duluma. U tom trenutku „Dita“ na zalihama ima sirovina i proizvoda koji su jednaki uloženoj sumi. Roba je samo izvožena iz firme i prodavana. Sindikalci tvrde da su na ime firme podizani lažni krediti „za revitalizaciju proizvodnje“. Novac nije završavao u „Diti“, kažu radnici. „Lora“ početkom 2013. godine sklapa aranžman sa „Beohemijom“ iz Zrenjanina. Tada su radnici i dobili poslednju platu. Njih 119. Toliko ih je „preživelo“ procese privatizacije i reorganizacije. I taj aranžman je propao. „Dita“ je u stečaju.

Privatizacija po meri tajkuna

„Proces privatizacije od početka je pogrešno postavljen“, tvrdi Siniša Vukelić, glavni urednik portala „Capital“, koji se bavi ekonomijom. Političari u Bosni i Hercegovini prihvatili su pogrešne savete međunarodne zajednice da je budućnost isključivo u malim i srednjim preduzećima. „U eri globalizacije, veće ribe jedu manje. Uz velike firme nastaju manje i srednje koje ih opslužuju. Teško je da stvari funkcionišu obrnuto“, kaže Vukelić.

Osim toga, zakonski je omogućeno da se firme kupe ispod cene. Ukoliko se, na primer, vrednost firme proceni na milion konvertibilnih maraka, a niko se ne javi na ponudu, onda se prihvata manja, pa još manja cena. Tako se imovina od milion lako pretvarala u, na primer 300.000 konvertibilnih maraka. Osim toga, često se dešavalo da se i ta manja cena ne isplati u gotovini, nego u staroj deviznoj štednji. Ona se na slobodnom tržištu mogla „kupiti“ za trećinu nominalne vrednosti. Povrh svega, kaže Vukelić, zakon je omogućavao da „novi“ vlasnik firme koji je kupio 30 odsto deonica raspolaže fabrikom kao da je stoprocentni vlasnik.

U procesu privatizacije nije se dovoljno vodilo računa o tome kome se daje firma. Često se dešavalo da se kupovina dogovori sa tajkunima bliskim vladajućim političarima. Novopečeni bogataši novac su stekli tokom rata na sumnjiv način. „Njima interes nije bio održavanje proizvodnje, niti su za to uopšte bili sposobni, nego im je stalo samo da što brže izvuku uloženi novac i ostvare dobit. Tako su se dizali krediti na ime firmi, ili su uručivani otkazi radnicima, a zemljište i objekti prodavani“, navodi Vukelić.

Ima li nade za privredu?

Neki radnici i danas žive u zabludi da giganti od juče na isti način mogu da funkcionišu i danas. Mnoge firme su, po socijalističkom principu, imale mnogo više radnika nego što je to bilo potrebno. Konkurencija tokom ratnih godina nije spavala. Izgubljena su važna tržišta, poslovni partneri, tehnologija je napredovala...

Ipak, vlasti bi mogle da intervenišu, bez obzira na to što se radi o privatnim firmama, kažu radnici (sada već bivše) hemijske industrije u Tuzli. Nekadašnji „Polihem“ mogao bi da proizvodi kiseline i lužine za termoelektrane u celoj BiH, samo ako dobije struju po razumnoj ceni, tvrde radnici. „I 'Dita' bi mogla da živi od proizvoda poput deterdženta 'Arix' i '3DE'“, kaže Mehmedović. Sedamdeset odsto sirovina potrebnih za rad fabrike nalazi se u regionu Tuzle. Potrebno je da se deblokiraju računi i naprave planovi sanacije, da se spas radna mesta.

Pogledajte video 06:15
Trenutno na programu
06:15 min

Problemi sa izvozom u Hrvatsku

To su i radna mesta za budućnost. „Sa fakulteta u Tuzli svake godine izlaze novi inženjeri tehnologije, mašinstva i elektrotehnike, a mi gasimo pogone“, upozorava Mehmedović. Kolege iz živiničkog „Konjuha“ kažu da bi samo pokretanjem pogona za proizvodnju furnira mogli da ostvaruju „čistu zaradu“ i vrate dugove.

Vlada Tuzlanskog kantona, za sada ćuti. Načelno su za pomoć radnicima, ali navode da su im ruke vezane i da ne mogu da se mešaju u rad stečajnih upravnika i u privatno vlasništvo. Prema podacima Federalnog zavoda za statistiku, na području Tuzlanskog kantona ima oko sto hiljada nezaposlenih. Dakle, više nego zaposlenih (oko 80.000 osoba).

Hemijska industrija u tom regionu nekada je bila jedan od glavnih poslodavaca. Pokrenuta je još od strane Austrougarske. Nedavno je u Tuzli srušena i nekadašnja Špiritana (fabrika kvasca „Kvin“), takođe delo nekadašnje monarhije. Na tom mestu danas niče – novi tržni centar. Po svemu sudeći, u njemu neće moći da se kupe ni „Arix“ ni „3DE“.

Autor: Azer Slanjankić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Audio i video