Kako izaći na kraj sa PKK?

Uprkos svim pokušajima predstavnika turske vlade minulih godina da reše kurdski problem to bure baruta još uvek je i te kako opasno. U evropskim zemljama i u Turskoj informacije o oružanim sukobima između turske armije i boraca PKK primaju se na znanje tek kada je broj mrtvih veći od 10. Proteklog petka je prilikom napada PKK na jednu planinsku bazu turske armije poginulo 15 turskih vojnika i više od 20 boraca PKK. I opet je zgražavanje bilo na veliko - od Berlina, preko Brisela pa sve do Vašingtona. Pri tome gotovo svakodnevno ginu ljudi koji nose ili uniforme turskih snaga bezbednosti ili PKK.

U Turskoj su najnoviji napadi doveli do novog bujanja nacionalizma, što je posebno vidljivo na turskim fudbalskim stadionima. Tuga i bes turske javnosti upravljeni su i protiv vlastitog političkog rukovodstva i protiv armije. Zašto se granične straže ne mogu bolje zaštititi od napada, pitaju se s pravom.

Preći sa reči na delo

Turska država je još 80-tih i 90-tih godina doživela neuspeh kada je reč o rešavanju kurdskog problema. Umanjivala je značaj PKK koju je nazivala šačicom bandita. Isuviše često je za ovu grupu tvrdila da je vojno pobeđena, naročito od kako je uhapšen njen vođa Abdulah Očalan. S druge strane država se u borbi protiv PKK služila nedozvoljenim sredstvima kao što je mučenje. Tome treba dodati represiju slobode mišljenja i generalnu sumnju da su svi Kurdi manje više uz PKK. Izostali su pokušaji da se povrati poverenje Kurda u tursku državu.

PKK regrutuje nove mlade kadrove iz redova razočaranih Kurda i koristi vakuum vlasti na severu Iraka koji je ponovo cilj žestokih vazdušnih i kopnenih napada turskih oružanih snaga. Svi pokušaji kooperacije sa iračkim Kurdima su propali a američke snage u Iraku ili nisu u stanju ili nemaju volju da otklone baze PKK u blizini turske granice.

A kada je reč o evropskim političarima bilo bi dobro da PKK ne ocenjuju kao terorističku organizaciju samo na papiru, već da se odgovarajuće prema njoj odnose.