Kako da ne uđete u berlinske klubove | Mozaik | DW | 05.07.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Kako da ne uđete u berlinske klubove

Berlin je poznat po noćnom životu u brojnim klubovima. Međutim, ulazak u te klubove je sport za sebe. „Insajder“ Dojče velea Jan Kage zna neke trikove, ali zna i kada je ipak bolje ne kačiti se sa izbacivačima.

U stvari izbacivačka politika u Berlinu nije toliko striktna. U klub ulaziš iako ne izgledaš šik ili lovatorski. Ne govorim, naravno, o svim mestima – samo o onima koja su relevantna.

Ima jedna priča, možda je samo urbana legenda, ali je toliko dobra da poželiš da veruješ u nju. Odigralo se, mora biti, kasnih devedesetih kada je u Berlinu igrao veliki Bajern iz Minhena. Igrači tog tima su svetske zvezde pa i očekuju da uvek budu tretirani kao da upravo šetaju crvenim tepihom. U minhenskim diskotekama ih verovatno čeka VIP tretman.

E sad, priča kaže da su posle utakmice fudbaleri Bajerna limuzinama stigli pred stari klub Cookies (koji se, nažalost, zatvara ovog meseca posle dve decenije bitne uloge na noćnoj mapi Berlina). Izađu oni iz besnih automobila, zaobilaze ljude koji pred diskotekom čekaju u redu – tako su navikli. Ali izbacivač na vratima im kaže: „Izvinite, puni smo. Molim Vas sačekajte.“

Oliveru Kan je zinuo, od iznenađenja mu je donja vilica skoro udarila u zemlju. Mora da golman Bajerna i nemačke reprezentacije nikada i nigde nije čuo takav – u principu kulturan – odgovor od izbacivača. I tako je Oli zajedno sa drugarima morao da čeka u redu.

Slava ne impresionira berlinske izbacivače.

Svakako ne pomaže ni ako si već pri dolasku u klub pijan kao letva. Od toga je jedino gore ako si pijan kao letva u grupi muškaraca koji su takođe pijani kao letve. Četiri pijana Irca zajedno – nema šanse!

Pokušaj broj jedan

Kada sam pre desetak godina pokušao da uđem u čuveni klub Berghain nisam bio u grupi pijanih muškaraca, a nismo bili ni Irci. Već sam prošao izbacivača Svena Markarta – inače berlinskog fotografa čuvenog po istetoviranom licu – ali me je on iz nekog razloga pobliže osmotrio i rekao. „Momci, večeras u stvari nema mesta za vas.“

Rekao je to uljudno, ali tonom koji ne ostavlja prostor za raspravu. Poslušao sam. Moj drug nije hteo da odstupi tako lako, počeo je da objašnjava da ima važan posao u velikoj izdavačkoj kući. Bilo me je sram, pa sam ga samo odvukao u stranu. Otišli smo negde drugde te večeri.

Drugi prijatelj bio je efikasniji, ali samo zato što je uspeo da zauzda ego i sve podredi svom cilju – ulasku u klub. Iako već pijan, dosetio se genijalne taktike: iza ćoška je zakopao svoju upadljivu crvenu jaknu u januarski sneg, pozajmio od nekog kačket, i posle dvadesetak minuta zaista bio pušten u klub. Obezbeđenje ga nije prepoznalo.

To je, svakako, profesionalni ulazač u klubove. Potrebna je potpuna samokontrola i izuzetno visok prag uvredljivosti – kao kod zen budista.

Drugačije je bilo sa mojom bivšom devojkom, Finkinjom. Htela je da uđe u fensi Bar 1000 sa gomilom tako međunarodnih i tako kul kolega koji su bili u gradu na nekom sastanku. Uprkos odgovarajućem fensi izgledu, odbijena je na vratima. To ju je proganjalo godinama. Prezrela je sve te berlinske kul umetnike koji znaju kako se ulazi u klubove.

Pokušaj broj dva

To je bilo malo žensko preterivanje, ali osećaj poznajem i ja.

Pre dve godine sam hteo da uđem u andergraund mesto zvano The Mind Pirates – moji prijatelji su imali koncert te večeri. Malo sam kasnio, možda sam zbog toga previše brzo pokušao da prođem pored izbacivača, riđeg bradatog tipa koji podseća na stereotipnog drvoseču, a uz to ima tupavu crvenu maramu vezanu oko glave. Siguran sam da nisam izgledao previše pijano, ali možda sam izgledao srećno ili tako nešto. Nije hteo da me pusti.

„Ali moji ortaci sviraju“, protestovao sam.

„Ali baš me briga“, rekao je kruto.

Nazvao sam prijatelja Tomasa Mahmuda koji me je i pozvao na koncert. „Druže, zar ne znaš ko je to?“, deklamovao je Tomas izbacivaču, pokazujući na mene. Osećao sam se čudno: bilo mi je drago što me prijatelj brani, ali i zabavno, jer Tomas je stvarno smešan kad se iznervira (uostalom pogledajte novi berlinski film Kein Großes Ding u kojem Tomas otprilike igra samog sebe). Ali sa druge strane, bilo me je sramota što mi uopšte treba pomoć da obavim tako trivijalnu rabotu kao što je ulazak u noćni klub.

„To je Janek, druže! On je više uradio za berlinsku kulturu nego tvoja guzica!“, dalje se drao Tomas, mlatarajući rukama. Izbacivač nije bio impresioniran ni tonom ni gestikulacijom.

Onda je čitava ekipa otišla u drugi bar, svesna da ovde nema prolaza. Ni večeras, a ni u narednom periodu.

Hm, tekst sam počeo tvrdnjom da su izbacivači opušteni. Mada, ovo je bilo samo nekoliko primera neuspešnih poseta klubovima. Ono što sam napisao ostaje – ulazak u klub ne podrazumeva nalickanost, može i u patikama. Jedino ne može ako si mnogo pijan pre ulaska.

Administrativna žurka

Ispostavlja se da je najlakše ući na mesta za koja to ne očekuješ. Pre neki dan mi je jedan ortak, umetnik, pokazao svoje novo delo, gigantsku instalaciju u zgradi Ministarstva obrazovanja koja se trenutno temeljno renovira. Prošli smo pored radnika i – ušli. Nema obezbeđenja, niko nas ne pita ni ko smo ni šta smo. U jednom ministarstvu!

Da se razumemo, potpuno sam za transparentnu vladu i slobodan pristup ljudi onima koji vladaju. Ali ipak je ovo vreme digitalnih kamera za nadzor, vreme u kojem na aerodromu detaljno prevrću flašicu za mleko moje ćerke kako bi eventualno otkrili eksploziv.

Nadam se da neće uskoro zaposliti izbacivače pred ministarstvima.

Do tada preporučujem obrazovni rejv!

*Jan Kage, poznatiji kao Janek, (1973) je reper, pevač, umetnik i novinar iz Berlina. Za DW jednom mesečno piše o životu u glavnom gradu Nemačke u rubrici „The Insider“.

Audio i video