Kafane, moderni sanatorijumi | Mozaik | DW | 23.12.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Kafane, moderni sanatorijumi

Sve te smežurane i jalove čahure života hrle u kafane, te volšebne slivnike, da im se za novac udeli zrno iluzije i sintetičke sreće, kratkotrajni anestetik, celovečernji zaborav.

Jovan Nikolić

Ko bi pouzdano mogao utvrditi kada je, na kakvom odmorištu, na carskim i trgovačkim drumovima, pustinjskoj oazi, pučkome dokolištu ili kakvoj skrovitoj lučkoj magazi, začeta prva gostionica, svratište, prababa kafana, gostiona, točionica, bistro, pivnica… Kafanu su raznoliko nazivali: karavan saraj, han, mehana, mejhana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar, restoran, na kraju kafić i ugostiteljski objekat ili TRZSO.

Isprva, zamišljam, možda to behu staništa, boravišne zgrade za poštanska kola, karavane, na carskim drumovima; za kurire, telale, putnike namernike i nevoljnike, kojima čkiljava svetlost bje jedina zvezda vodilja, svetionik i putokaz odocnelima i zabludelima, skitnicama i vagabundama. Vrč vode, bokal vina ili obrnuto, slama u štali za jahaće i tovarne životinjke, pucketave cepanice na vatri da vrate krv u ozebline i odagnaju studen iz kostiju. Koji komad kruva. Sipa se sirće u lavor tople vode da opusti žile na nogama i glad usamljene duše…

Kafane su do danas postale jedna od najprirodnijih ljudskih sredina za one koji su zasićeni dnevnim aktivnostima, za dokoličare i alkoholičare, da se izbroji i prebroji ručno ispod stola, da se zakaže poslodavcu, prijatelju, poznanici, te da čovek poneki, mrtav umoran od života, malo zastane, zasedne, pretrese ubogi usud, okuraži i uhvati azimut. U kafanama su nastale mnoge antologijske pesme varoške boemije, u njima su postizani i potpisivani milionski ugovori, dogovarani brakovi, crtale se državne granice. To je mesto gde su se vrlo brzo sklapala prijateljstva, spajali stolovi, grlilo i ljubilo do zore uz rujno vino, posle koga su sve devojke i žene lepe, mesto gde se horski pevalo, sa i bez sluha, i mesta na kojima je za sekund mogla da poleti šaka, stolica, piksla.

U kafanama inhalirani duvan i alkohol opijaju i gase nejasan kakav, fantomski bol...

U kafanama inhalirani duvan i alkohol opijaju i gase nejasan kakav, fantomski bol...

Muzika je obavezni akustički parfem svake kafane. Nema viđenijeg orkestra ni soliste koji nije počeo karijeru u kafanama. Od Divne Kostić i Carevca do današnjih gimnastičarki i striptizeta koje se lažno predstavljaju kao pevačice.

U kafanama, goste opslužuju konobari, kelneri, „osoblje“, odeveni dopola poput lekara, (bela košulja pod belim blejzerom), a otpola u crnim grobarskim pantalonama. Kao da leče i sahranjuju istovremeno. Konobar je čovek sa kojim su stalni gosti u srpskim kafanama bliski kao sa pridruženim članom porodice.

Nozdrvama ševrda miris roštilja, rakije, zaprške i jakih začina iz kuhinje. U grudima pali čokanj rakije. Na kariranim stolnjacima, aluminijumska piksla plave boje, slanik sa solju i mlevenim biberom, karafindli sa staklenim posudama za ulje i vinsko sirće. Kelner zamahne krpom po stolnjaku, odagnava mrve sa stola i ćera mušice po vazduhu. Nepcem plutaju ukusi, kotrlja s jezika nemušti jezik u pijanaca kao vino niz grlo. U kafanama inhalirani duvan i alkohol opijaju i gase nejasan kakav, fantomski bol, amputirane duše, kod onih nepotrebnih, malopotrebnih i nikom potrebnih, zatočenika u krleci vlastitog skeleta koji su se stekli na sveto mesto zajedničke inicijacije. Ipak nekakav fiks, trip je svakome u svakom vremenu potreban. Otuda sve te smežurane i jalove čahure života hrle u ove volšebne slivnike, da im se za novac udeli zrno iluzije i sintetičke sreće, kratkotrajni anestetik, celovečernji zaborav.

*

Kafane su bivale utočišta ne samo usamljenima i tužnima, već i meraklijama i kavgadžijama, secikesama i džambasima, pesnicima, trgovcima i političarima, isluženim ili u pokušaju, policajcima, doušnicima u civilu; (veliko uvo vlasti bilo je u obavezi da osluškuje puls naroda). Onima kojima je dozlogrdio plićak ponavljanja ustaljenih obaveza i moranja. Onima zasićenim svakodnevnim stvarima i poretkom, golim topografskim realizmom, vlastitim besmislenim batrganjima naokolo bez ikakva rezultata i zadovoljstva. Neumoljivo ih sve dalje odvodi od nekakve slućene suštinske namenjenosti, ustanovljene još dok njihova davna nevinost nije pala u grešnu pojavu, tugu nedovršenosti.

Kafane, sanatorijumi modernog doba, sveti uglovi ulica, sedelišta na putu od hladne kancelarije i ledenog šefa, do hladnog sobička, podgrejane večere i mlake žene. Kratko okrepljenje promrzlim prstima sa usečenim tragovima cegera prepunih zeleniša sa pijace. U birtijama dokonjarama, gde ima višak mušica, a manjak gostiju moglo se igrati tablaneta, kartati i igrati domina.

*

Neko je rekao da su kafane slika društva, pre nego biblioteke

Neko je rekao da su kafane slika društva, pre nego biblioteke

Za kafanskim stolom spremani su pučevi, rušile su se vlasti, stvarale države, donosili zakoni, sklapali poslovi od međunarodnog značaja, lečili ljubavni jadi, provodadžisalo se. Novinari su pisali tekstove. Zanatlije, preprodavci, beskućnici, elita i umetnici, svi su svraćali u kafanu na pričešće. U njima se i jelo i pilo i spavalo.

Istoričar Peter Burke je tavernu iz razdoblja srednjeg veka postavio negde između školovane i tradicionalne narodne kulture. Javno ispijanje alkohola predstavljalo je važan deo društvenih normi, tako da je (javni) prostor taverni igrao važnu ulogu u uspostavljanju i održavanju kolektivnog identiteta. Ispijanje alkohola imalo je tada izuzetno važnu socijalnu dimenziju: samim činom pijenja alkoholnog pića (ponekad pomešanog sa krvlju) potvrđivano je polaganje određenih zakletvi, zaključivanje važnih ugovora ili rešavanje pravnih sporova.

Sa razvojem i ekspanzijom kafana tokom 17. i 18. veka i njihovim istovremenim preklapanjem sa protokafanama (tavernama), u zapadnoj Evropi se javljaju i prvobitni oblici javne građanske strukture. Kao javni prostori i mesto sve veće društvene kritike, predstavljali su opasnost za vladajuće oligarhije u to doba. U kafanama su u toku revolucije 1789-1794 formirane prve političke organizacije (Jakobinci), i u njima takođe pokretani i prve radikalne novine u to vreme. Zato su bile prve na listi ustanova koje su mnogi autokratski režimi nameravali da ugase. Pomenimo da je i Gavrilo Princip narečenog dana sedeo u kafani.

Kafane su bila mesta gde se okupljala inteligencija, građanski sloj društva, ali sa ekspanzijom industrije i ekonomskim razvojem nova klasa (proleterijat) takođe otkriva javni prostor kafane i njene mogućnosti. Ko zna koliko je puta u literaturi, u memoarima, u istoriografskim i sociološkim studijama izrečena tvrdnja da su kafane srce i duša nekog grada. Neko je rekao da su kafane slika društva, pre nego biblioteke.

*

Tokom druge polovine 19. veka, broj kafana u svim evropskim gradovima ipak je bio u stalnom porastu i kafana kao ustanova postaje sastavni deo javnog života. Moglo bi se reći – kafane su bile hramovi moderne evropske civilizacije!

Pisao je Bora Stanković o vranjskim hanovima i mehanama gde se duša lomila na tankoj liniji sevdaha i karasevdaha. U starom, meraklijskom Vranju, kafane su za mnoge bile druga kuća, međutim za najznamenitijeg, Boru, izgleda – prva.

Jovan Nikolić

Jovan Nikolić

Nekada je moglo da se pije na crtu. Kada je imao jedan, imali su svi. „Dođem ti sutra“ bila je deviza boema.

Beograd je imao kafanu pre Pariza, Beča, Londona i ostalih evropskih prestonica! Još 1522. Turci su na Dorćolu otvorili prvu kafanu u kojoj se, kako ime samo govori (Kahva-Han), na počecima služila samo kafa sa mirišljavim grčkim lokumom. Služila se u džezvama i sipala u porculanske šolje bez drške, fildžane. Posle Beograda, prvu kafanu 1592. godine dobija Sarajevo. Poređenja radi, u Londonu je otvorena prva kafana 1652, u Beču 1683. u Lajpcigu 1694.

O prvim kafanama u Beogradu, pisao je 1740. putopisac Keper, koji ističe da su jedne kafane posećivali muslimani, a druge hrišćani. Keper tom prilikom daje opis kafane „Crni orao“ na Dorćolu, na spratu zgrade na uglu današnjih beogradskih ulica Dušanove i Kralja Petra, do koje se dolazilo trošnim drvenim stepenicama: „Kafana nije imala stolove, stolice ni klupe, već minderluke prekrivene ćilimima. Visina tavanice kafane nije dozvoljavala da se čovek uspravi. Zidovi su bili išarani raznim bojama, a na ulazu je postavljeno nekoliko ibrika i krčaga.“

Nekada su kafane bile središte života beogradske boemije. Istorija beogradske boemije posle Prvog svetskog rata vezuje se prvenstveno za Skadarliju. Decenijama kasnije ona je i dalje stecište modernih boema, ali već odavno nema više čuvenih glumaca i pesnika čija su imena neraskidivo vezana za nju. Uvek spremni na ujdurme, i dobro podnapiti, boemi su organizovali trke buva na gitari, hranili fraj supom, a još struji anegdota kako je pesnik Brana Petrović ubedio neku ženu da se struja dobija od čovečje ribice.

Vremenom će kafana postati samo središte društvenog, ekonomskog političkog i kulturnog života u Srbiji. Rekosmo, mesto zabave i dokolice, poroka i strasti, javnih debata, političkih i drugih svakojakih spletkarenja, kovanja zavereničkih planova i stvaranja umetničkih pravaca, doušničkih akcija, mnogobrojnih ljudskih uzleta i sunovrata.

U istoriji beogradskih kafana nema ni manje ni poznatije kafane od nekadašnje kafane „Albanija“, zbog čijeg su rušenja, 1938. godine, kako kažu hroničari, organizovane prave demonstracije. Nije pomoglo. Asocijativnost tog imena kafane navodi na pomisao da, doduše u izmenjenim oblicima, te demonstracije nisu ni prestale. Ne pomaže.

- nastaviće se -