Kada su iz bombardera padale čokolade

Berlin, leto 1948. godine. Mladi američki pilot Gejl S. Halvorsen trči preko piste zapadnoberlinskog aerodroma Tempelhof. Iza čelične ograde stoji 30 mališana. „Daj mi čokoladu“, mole 27-godišnjaka. „Oni nisu prosili, već samo pitali da li mogu da dobiju čokoladu“, seća se Halvorsen. Taj pilot je, međutim, u svom džepu imao samo dve žvakaće gume. Dve, za njih trideset. Podelio ih je na četiri dela i dao deci. Na njegovo iznenađenje deca se nisu međusobno gurala. „Čak su oduševljeno mirisala i papir, držala ga rukama i kasnije odneli kući. Znao sam da moram više da učinim“, kaže on.

Sovjeti opkoljavaju Zapadni Berlin

Situacija u podeljenom Berlinu u to vreme je bila napeta. Nekoliko nedelja pre toga, vojska Sovjetskog Saveza opkolila je zapadni deo grada. Nakon uvođenja nove valute – nemačke marke, oni su na taj način pokušali da prisile saveznike na povlačenje. Kamioni, brodovi i vozovi više nisu mogli da stignu do Zapadnog Berlina. Oko 2,2 miliona ljudi bilo je odsečeno i nisu mogli da budu snadbevani osnovnim životnim namirnicama i ugljem.

Saveznici ih, međutim, nisu ostavili na cedilu. Berlinskim vazdušnim mostom započela je do tada najveća humanitarna akcija. Svakodnevno je stotine američkih i britanskih aviona letelo nad berlinskim nebom i tako prenosilo namirnice do aerodroma Tempelhof.

Čokolada na padobranima

U posadi je bio i sada 92-godišnji Gejl Halvorsen. Leteo je bezbroj puta, sve do odluke o prestanku blokade Berlina u maju 1949. godine. Tokom susreta sa berlinskom decom došao je na jednu ideju. „Obećao sam im da ću doći sutra i da ću im doneti im čokoladu“, priseća se on. „Pitali su me kako će me prepoznati, a ja sam im rekao da ću pre sletanja da mašem krilima aviona“, kaže Halverson. Kasnije je zalihe čokolade prikupljao od svojih kolega. Na današnji dan pre 65 godina, 18. jula 1948. je, prilikom sletanja na Tempelhof, uočio decu i počeo da maše krilima aviona. Čokolade je počeo da izbacuje kroz jedan otvor. Bile su vezane za male, bele padobrane. Deca su bila oduševljena i počela su da ih skupljaju.

Bacanje tih slatkih „bombi“ postalo je rutina. Uskoro su za to saznali i novinari. „U početku je to bio problem. Jedan reporter je uslikao moj avion“, kaže on. U novinama je osvanuo dug članak. Halvorsen je morao da ide na raport kod svog komandanta: „Mislio sam da će tada svemu doći kraj. On je, međutim, rekao da je to dobra ideja.“ Akcija se proširila. Uskoro su i deca u Americi počela da sakupljaju novac za čokoladu, mnogi piloti su se uključili u akciju. Do kraja blokade iznad Zapadnog Berlina bačeno je 22 tone slatkiša.

Traute Grir je tada imala 14 godina i nije uspela da dobije nijedan slatkiš. Tada je živela u berlinskoj četvrti Nojkeln. „Kada je Gejl Halvorsen leteo i bacao čokoladu, sva deca su trčala da bi je sakupila. Ja sam se uzdržavala. Dečaci su se mnogo gurali“, priča ona. Zbog toga nije tužna, već duboko zahvalna. „I danas mislim na pilote koji su uložili ogroman napor. Učinili su to za našu slobodu“, kaže Grir.

Vazdušni most je bio logistički i ljudski podvig. „U početku smo leteli danonoćno“, kaže Gejl Halvorsen. Angažman nije bio bezopasan. U avionskim nesrećama poginulo je 78 ljudi. Britanski i američki avioni sletali su i uzletali na svakih jedan minut. Dvanaestog maja 1949 Sovjetski Savez ukinuo je blokadu.

Od neprijatelja postali prijatelji

Berlinski vazdušni most imao je i jedan drugi efekat. Podrška nekadašnjem neprijatelju – Nemačkoj, zbližila je Nemce i Amerikance. To se i do danas oseća. Traute Grir kaže: „Od naših neprijatelja, postali su prijatelji.“ Angažman Gejla Halvorsena simbol je tog prijateljstva.

Njemu je još 1974. godine dodeljen Nemački orden za zasluge. U junu 2013. je po „slatkom bombarderu“ i jedna berlinska škola dobila ime. Gejl Halvorsen, koji u međuvremenu ima petoro dece, 24-ro unučadi i 41-no praunuče, nije propustio otvaranje te škole. Rado dolazi u Nemačku i tu ima mnogo prijatelja. Susreti sa berlinskom decom na njega i danas ostavljaju utisak. „Kada čovek nekome pomogne, oseća se bolje“, kaže Halvorsen, koji, međutim, tom akcijom nije učinio srećnim samo sebe.

Autorke: Mari Todeskino / Belma Fazlagić-Šestić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković