1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

RUBRIKE

Kad šefovi ne smeju otpuštenima da pogledaju u oči...

Kako izgleda u praksi kada neko u Nemačkoj danas ostane bez posla

«Na kraju vazduh postaje sve redji; što nas manje preostaje, utoliko je veći strah, utoliko ima manje sloge, probija se laktaški mentalitet, isto tako i lukavstvo i mobing; počinje da se krade. Dokumenta koja su obradjena odjednom nestaju. Takve stvari se dešavaju da bi se ljudi uništili. Naravno ima kolega koji do kraja ostaju korektni, ali oni su u manjini», priča Anja Šajk, koja je 11 godina radila u jednom regionalnom listu. Prekovremeni sati, rad u smenama, odricanje od godišnjeg odmora – ona je često išla do svojih granica izdržljivosti. Pa i preko njih. Onda stiže vest: oglasi, koji su bili glavni izvor prihoda dnevnog lista propadaju. Za rukovodstvo lista rešenje je od početka bilo utvrdjeno i ono je glasilo: rigorozna štednja. Pre svega na zaposlenima. Oni to, medjutim, nisu gledali skrštenih ruku. Počela je dugotrajna borba.

«Ono što je tada zaista bilo tužno je da naši pretpostavljeni nisu došli kod nas kao svojih saradnika i rekli: ljudi, stvar stoji tako i tako, rukovodstvo ima takve i takve namere, ono namerava da ukine toliko i toliko radnih mesta, da li imate neku ideju kako ponovo da oživimo oglase? Oni to u našem slučaju nisu učinili, što je u nama izazvalo mržnju prema njima. Mi smo uvideli da smo jednim potezom olovke precrtani, izdati i prodati», nastavlja svoju priču Anja Šajk.

Ona više ne preza ni od kakve konfrontacije. Ranije je i sama bila član saveta preduzeća i naučila je da se bori. Ona je najvišim rukovodiocima ponudila konstruktivni razgovor. Prikupila je predloge u svom odeljenju kako bi posao sa oglasima ponovo mogao da se pokrene i kako bi radna mesta mogla da se spasu. Te ideje, medjutim, nisu nikoga zanimale. Surova odluka je već bila pala. Definitivno.

«Da, i kada smo postavili pitanje bilo kakve socijalne odgovornosti, jasno i glasno nam je rečeno: mi je nemamo! Jedina naša odgovornost je u tome da brojke budu u redu, znači da poslujemo pozitivno. Shvatila sam da više ništa nema smisla, da postajem sve više ljuta i onda sam prevremeno napustila te razgovore», kaže Anja Šajk.

Gotovo svake nedelje u tim novinama su se održavali razgovori o otpuštanju saradnika, dok na kraju nije ostao samo manji deo zaposlenih. To su uglavnom bili oni na kojima preduzeće stvarno leži. Medjutim, oni su se vrlo retko osećali kao pobednici. Profesor Tomas Kizelbah sa univerziteta u Bremenu, koji se naučno bavi istraživanjem rada, čak smatra da je njihova produktivnost u velikoj meri opala.

«Oni kažu: ako se firma tako odnosila prema drugima koje je otpustila i pokazala tako malo odgovornosti, zašto bismo se mi za tu firmu naročito angažovali. Takle tako brutalno sprovedene mere smanjenja personala u medjuvremenu je neke firme nateralo na razmišljanje i one sada kažu: mi se s tim u vezi moramo i moralno ponašati i pokazati više socijalne odgovornosti», reči su profesora Kizelbaha.

Odgovorno ponašanje prema zaposlenima u mnogim firmama, medjutim, očigledno nije baš naročito izraženo. Profesor Kizelbah na bazi svojih istraživanja dalje ističe da se u firmama u Nemačkoj često što je duže moguće u tajnosti drže informacije da će neko biti otpušten ili da će uopšte doći do otpuštanja, što dovodi do toga da zaposleni budu nespremni, odnosno zatečeni takvom vešću, pa prevladavanje te situacije postaje isključivo problem pojedinca.

Otpuštanje s posla u gotovo svim slučajevima ostavlja ukus gorčine i osećanje bezvrednosti. Iz toga proizilazi rezignacija i ne retko depresija. Mnoge, kada razmišljaju o tome, manje boli sama činjenica što su otpušteni, a više način na koji su otpušteni. Jedan od poslednjih talasa otpuštanja u pomenutom lokalnom dnevnom listu zahvatio je i našu sagovornicu Anju Šajk.

«Moja želja je bila da taj čin ne preuzme savet preduzeća, već da šefovi koji su doneli odluku o tome, dodju kod nas uspravnog stava, da nas pogledaju u oči i da nam kažu da su oni, na žalost, morali tako da odluče iz tih i tih razloga, da nam za rastanak pruže ruku i požele sve najbolje. Možda i da nas pitaju šta ćete i kako ćete sada. Umesto toga oni su se kukavički krili u svojim kancelarijama i više ih nismo ni videli», sa gorčinom o svom otpuštanju s posla priča Anja Šajk.

  • Datum 04.03.2005
  • Autor Karin Lamsfus
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAeP
  • Datum 04.03.2005
  • Autor Karin Lamsfus
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAeP