Jubilej u senci dubokih promena

DW: Umesto da bude ambiciozan i vitalan 25-godišnjak, Makedonija danas više liči na istrošenog starca, duboko potonulog u sopstvene probleme. Da li mislite da će prevremeni izbori zakazani za 11. decembar tu nešto da promene?

Ljubomir Frčkoski: Ne nadam se previše i ne spadam u tzv. „izborne fundamentaliste“ – ali izbori su neminovnost. Ipak je to instrument koji ne može da se zaobiđe. Međutim, važno je da mu se ne pridaje preveliki značaj zato što su savremene diktature – u koje spada i makedonski autoritarni populizam – problem izbora u demokratiji savladale. One su okupirale izborne instrumente državne moći, propagande i medija, i za njih izbori nisu problem. Kao što se moglo videti u prethodnim ciklusima, oni su izbore savladali, kradu ih u jednom značajnom delu i nikada ne mogu da na taj instrumentalni način budu poraženi – osim ako im se ti instrumenti kompletno ne iščupaju iz ruku i ne postave na jednu normalnu međunarodno kontrolisanu osnovu, što se kod nas sada srećom događa. Samo tada će izbori funkcionisati na pravi način. Do sada su, inače, funkcionisali tako što su jačali diktaturu, a ne alternativne projekte za promene.

I još nešto: s obzirom na to da se politička struktura menja i izbori u diktaturama se menjaju. S njima se pokušava da se ukine normalan antagonizam između političkih stranaka i da se politička borba izmesti. Dakle, nema kontroverze, nema sukoba unutar tela nacije, između levice, desnice, centra i građanskog tela, već diktatura u „karlšmitovskom“ maniru sukob prebacuje na granicu: organsku biće Makedonaca protiv njegovih neprijatelja: spoljnih neprijatelja, unutrašnjih špijun itd. To deformiše politiku u demokratiji i zato izbori ne funkcionišu. Takvi izbori samo potvrđuju stranku koja „brani“, koja je zastupnik takozvanog organskog jedinstva nacije. To je problem sa diktaturama. Izbori nisu problem za savremene diktature. A naš problem je kako da prodremo u taj zatvoreni krug: u ovom slučaju stvaranjem paralelnih institucija, velikim međunarodnim monitoringom, krivičnim prijavama za mafijaške strukture na vlasti da bi bila zadovoljena pravde. I sve s nadom da će to na izborima dovesti do promene vlasti.

Ni četvrt veka nakon proglašenja nezavisnosti Makedonija nije ostvarila svoje ciljeve – članstvo u Evropkoj uniji i NATO. Vlast najčešće ističe da je spor oko imena sa Grčkom glavna prepreka za evrointegracije. Kako Vi gledate na to, ima li nade da se prekine sa tapkanjem u mestu?

Spor oko imena jeste veliki problem, ali mi sada imamo jedan drugi, još veći problem – to je naša diktatura, naš problem sa demokratijom. Kada danas odete u inostranstvo, niko ne spominje problem sa imenom. Govore samo o tome da zemlja ima problem sa elementarnim kopenhaškim kriterijumima za prijem u NATO i EU, a to su vladavina prava, podela vlasti, nezavisnost sudstva, poštovanje ljudskih prava, sloboda informisanja. Ova diktatura nam je, dakle, napravila daleko veći problem. To je ogromna šteta, veliki korak nazad za Makedoniju.

Da li ćemo uspeti to da nadoknadimo? Ako se vlast promeni, onda će po ubrzanom postupku biti kompenzovane sve te negativnosti. Što se tiče imena, mislim ne postoje velike šanse da se o tome raspravlja pre izbora. Ali nakon toga će taj paket – za koji mi se čini da je u najvećem delu nekako dogovoren i da je prihvatljiv i održiv – biti stavljen na sto i uz božiju pomoć, i ako bude postojao veliki međunarodni pritisak pre svih Nemačke, EU i SAD, to pitanje može da se reši u nekom razumnom roku nakon izbora, a Makedonija da se jednostavno više oslobodi te vrste tereta.

Da li u makedonskom društvu postoji to neko zdravo tkivo i moć da se naprave radikalne promene koje bi donele boljitak?

Pa mi nemamo neke velike alternative, mi to moramo da uradimo. U tom smislu sam optimista, iako je to društvo sporo, nije liberalno, ne bori se sa velikom žestinom za svoja prava koja su ugrožena. Veliki deo glasačkog tela spreman je da veruje u fantazije, u lažna sećanja kada je reč o prošlosti, spreman je da bude inferioran po pitanju sopstvenog makedonskog identiteta. Znate, sve su to iskustva jedne zemlje koja nema demokratsku tradiciju. Bez obzira na to, građanski sektor se razvija.

Pravilo u politici glasi: deset godina diktature – deset godina obnove. Imaćemo dakle dugačak period kulturne „devrmoizacije“, odnosno ponovnog vraćanja na građanski koncept, i pre svega i iznad svega – obnavljanje institucija. Mi danas u državi nemamo institucije. One su u potpunosti potkopane jednom partokratskom vlašću i zaglavljene u klijentelistički sistem. Nova reinsitucionalizacija Makedonije biće u stvari ogroman projekat u sledećih pet, a možda i deset godina.

Mislite li da ćemo, ako ovako ponovo budemo razgovarali za deset godina, moći da konstatujemo da je projekat završen?

Mislim da ćemo ubrzo ući u NATO, a Evropska unija je proces na koji ćemo da sačekamo. Ali NATO je za nas veoma važan. Mislim da ćemo to da završimo i da se tako otvara nova etapa makedonske demokratije. Na žalost vraćeni smo nekoliko koraka unazad i te korake ćemo morati ponovo da načinimo. Ali verovatno je to cena koju plaćate da bi stekli sopstveno građansko iskustvo.

Dr Ljubomir Danailov Frčkoski je profesor međunarodnog prava i međunarodnih odnosa na Pravnom fakultetu Univerziteta „Sv. Ćirilo i Metodije“ u Skoplju. Od 1991. do 1997. bio je ministar (unutrašnjih, pa spoljnih poslova) u vladi Branka Crvenkovskog), a 2009. kandidat Socijaldemokratskog saveza (SDSM) za predsednika Makedonije.