1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

"Još jedan uzaludan pokušaj da se objasni besmisao rata"

Hrvatski novinar i pisac Boris Dežulović promovisao je u Novom Sadu knjigu provokativnog naziva “Jebo sad hiljadu dinara”.

default

Uništena kuća

“Reč je o romanu čija je radnja smeštena negde u zamišljeni deo stvarne Bosne, stvarne 1992. godine, u toku rata između Hrvata i Bošnjaka. Šest vojnika HVO prerušeni u uniforme bošnjačke vojske, na tajnom zadatku, na ničijoj zemlji se sreću sa šest bošnjačkih vojnika prerušenih u vojnike HVO. I u tom susretu se zapravo raspliće pre svega temeljno pitanje identiteta, jer i jedni i drugi misle da su oni drugi njihovi, jer su u uniformama u kojima bi oni trebali biti, ali se, naravno, ne usuđuju prići zbog toga što su oni u uniformama tuđe vojske i zapucaće na njih. Jedna klasična komedija zabune, koja se na kraju pretvara u tragediju zabune. Ja sam je u jednoj rečenici opisao kao još jedan uzaludan pokušaj da se objasni besmisao rata.”

Po uniformama se razlikujemo

Boris Dežulović, jedan od osnivača čuvenog splitskog nedeljnika “Feral tribune”, kaže da je potpuno jasno da su narodi na prostoru bivše Jugoslavije toliko slični, da ljudi isto izgledaju, govore iste jezike, da su morali da obuku uniforme kako bi znali ko koga treba da ubija:

“Za razliku od nekih drugih frontova i nekih drugih brdovitih krajeva, ovde zaista svi isto izgledamo i svi govorimo manje-više istim jezikom. U Bosni Srbi, Hrvati i Bošnjaci govore istim jezikom i jedini način zapravo da se razlikuju jeste da obuku uniforme da mogu pucati jedni na druge. Bez tih uniformi bila bi komedija zabune u drugom pravcu, jer bi pucali svi na svake, a ovako se ipak neki red zna, ko na koga puca i zašto puca. A kada se ta uniforma skine, ne treba biti filozof da se zaključi da smo ispod uniforme ipak negde svi isti. E, pa sad, podjednako u pameti koliko i u toj gluposti. Na žalost, više u gluposti, jer da je pameti bilo više ne bi nam ni uniforme tako stajale kako su nam stajale ovih poslednjih dvadesetak godina.”

Bez sudova o ratu

“Meni, naravno, nije bio cilj donositi sudove o ratu, konkretno o ratnom sukobu Hrvata i Bošnjaka. Bilo bi i pretenciozno, a bilo bi i glupo. Sve što sam imao reći o tom ratu, ja sam rekao u tekstovima u ‘Feralu’. Mene je zanimala druga priča. Naprosto me je zanimala sudbina tih jadnika, koji nisu nužno simpatični, jer su među njima i ubice i ratni zločinci. Ali, većina tih ljudi koji su obukli tu uniformu zaista nisu bili programirane ubice. Među njima je bilo strašno puno i mobilisanih nesrećnika. Jednoga takvog imam i u familiji, koji je ‘odgulio’ pet godina rata zbog toga što se preziva Dežulović, pa pošto nisu mogli mene mobilisati, onda su njega držali u Hrvatskoj vojsci do ‘Oluje’. Znam strašno puno prijatelja koji u rat nisu, naravno, išli da pljačkaju i ubijaju, a nisu čak išli ni iz elementarnog domoljubnog, patriotskog poriva, već naprosto zato što su im došla dvojica vojnih pandura i odveli ih.”

Autor kaže da naslovom knjige “Jebo sad hiljadu dinara” nije želeo da šokira:

“Pa dobro, nisam ih ja pritom ništa posebno šokirao, jer nisu od mene ni očekivali ništa puno pristojnije. Mi smo u ‘Feralu’ na velika vrata uveli psovku u hrvatsko novinarstvo pa je i na našim naslovnim stranicama bilo kojekakvih reči.”

Dežulović danas živi u Beogradu, jer je...

“...odlučio slediti stope ljudi koji su pre mene, u očajničkom traženju svog hrvatskog identiteta potegli preko Drine. Od Stjepana Radića, koji je, kako znamo, Hrvat postao u Beogradu, do Franje Tuđmana, koji je u Beogradu otkrio svoj hrvatski DNK. Pa sam tako i ja pokušao, ne bi li nekako otkrio Hrvata u sebi u Beogradu. Druga legenda je puno prozaičnija i kaže da sam se ja, ne znam, zaljubio u Beograđanku i zbog toga došao živeti u Beograd, ali to...”

Još jedan pisac iz Splita

I za nekoliko meseci života u Srbiji i decenija posmatranja sa strane došao je do sledećeg zaključka:

“Nećete mi se naljutiti ako to kažem, ali meni Srbija i Srbi sa strane izgledaju kao narod koji nepogrešivo, na svakom raskršću skrene krivo.”

Boris Dežulović tako je postao još jedan u nizu novinara koji se počeo baviti i književnošću. Da stvar bude još zanimljivija, i on je iz Splita, kao i većina hrvatskih pisaca mlađe i srednje generacije. Dežulović kaže da je teško objasniti taj splitski fenomen, sem, možda, kroz potrebu Splićana da o svemu imaju sopstveno mišljenje i da imaju potrebu da ga iskažu.


  • Datum 28.02.2008
  • Autor Dinko Gruhonjić
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/DEg3
  • Datum 28.02.2008
  • Autor Dinko Gruhonjić
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/DEg3