Jesen u bečkom Prateru

Bečki Prater ponekad i u novembru obasja toplo jesenje sunce. U njemu onda uživaju i oni koji se voze na velikom Bečkom točku (Riesenrad), ali i gosti u bašti restorana pored te bečke atrakcije. Jednima se pogled sa visine pruža na gotovo ceo grad, a drugima na prostrani park i veliku aleju. A svi žele da uživaju u poslednim zracima sunca, pre nego što grad i zvanično dočeka zimu.

Požutelo lišće i šarenilo zabavnog parka stvaraju tih dana jedinstvenu kulisu. To svake godine fascinira i radnike ovog minijaturnog planetarijuma, koji se, svako malo izvirujući kroz prozor, spremaju za radni dan i doček prvih mušterija. Ipak, sumnjaju da će ih danas biti puno. Planetarijum je tokom ovakvih dana, kažu, mnogo zanimljiviji spolja.

I dok jedni uživaju u doručku i na suncu, drugi već uveliko rade. Azem i Boža uputili su se ka skladištu uglja, koji im je potreban za malu parnu lokomotivu koja pokreće njihov Liliputban. Posetioce Pratera, ali najčešće decu, ta minijaturna železnica vozi kroz ceo park pored šarolikih atrakcija.

Sedeći na uglju, Boža će danas da zapaliti svoju prvu cigaretu. Na Prateru radi već preko deset godina i šefu, kaže, to sigurno neće da smeta. Boža je sezonski radnik. Kada njegov gazda ovih dana zatvori sezonu, uputiće se za Srbiju, gde će provesti nekoliko narednih meseci, sve do ponovnog otvarenja sezone na proleće sledeće godine. Biće to, kaže Boža, njegov zasluženi zimski san.

Za razliku od Bože, Negovan Milošević je na Prateru stalno zaposlen. Njegov gazda je vlasnik nekoliko autodroma, jedne kuće strave i dva tobogana, pa tako za njega posla ima i zimi. Upravo je podmazao ležajeve na točkovima nekoliko automobila, zategao nekoliko šrafova na jednom ringišpilu, a sada, evo, pregleda i elektroniku.

Nakon toga, Negovan će, zajedno sa Milanom, na toboganu da obavi i jednu probnu vožnju. Biće to „ultimativni test“ za ovo vozilo koje će ga odvesti visoko u nebo. Negovan i Milan zajedno imaju preko 250 kilograma i ako tračnice izdrže njih, šale se, onda su zaista potpuno sigurne.

Na kraju sezone, Milan će se još pozabaviti i zaštitnom ogradom i promeniće nekoliko pragova pruge uskog koloseka već spomenute Liliputanske železnice. Pošto je zaposlen samo u sezoni, njemu će ovo biti poslednji zadatak ove godine.

Azem će opet da počisti lišće u parku, a onda će, kaže, da potraži još nešto posla kako bi popunio dogovoreni broj radnih sati u ovoj sedmici. Iako i on zimu uglavnom provodi na rodnom Kosovu, ovoe godine ostaće u Beču. Tu mu je porodica, a i potrudiće se, priča, da možda pronađe i stalno zaposlenje.

No, osim po tome što zapošljava veliki broj ljudi poreklom iz bivše zajedničke države, Prater je, pre svega, poznat po svom zabavnom parku. Po patuljcima, ringišpilima i igraonicama...

Po pajacima koje tokom vožnje autodromom često i nije tako lako izbeći...

Po atrakcijama koje se dižu visoko na nebu i za koje je potrebno dosta hrabrosti....

I pre svega po velikom Bečkom točku i restoranu Švajcerhaus u njegovoj blizini, poznatom opet po dobrom pivu i sočnim kolenicama. Bečki točak proslavio je još Orson Vels, snimivši u njemu jednu od važnijih scena filma „Treći čovek“. Legenda kaže da je tom prilikom i u Švajcerhausu napravio pozamašan ceh.

I dok se tako gosti iz celog sveta nostalgično prisećaju starih filmova, uživaju u pivu i kolenicama i testiraju živce na ringišpilima, iza kulisa se punom parom radi na smeštaju raznih atrakcija zabavnog parka. Većina njih, zimu će provesti u remizama poput ove.

A treba li reći, i ovde je Boža jedan od glavnih aktera i upravo se sprema da izmesti jednu od lokomotiva, kako bi napravio mesto za dva ringišpila.

Nekih pola sata kasnije i Boža će da počisti lišće sa jednog od perona male železnice – i da napravi još jednu pauzu uz cigaretu. „Pa zar ponovo slikanje?“ upitaće Božo znatiželjnog gosta i onda ga još u polušali zamoliti: „Ma dosta je više, opet me slikaš sa cigaretom, misliće ljudi da samo dimim i ništa ne radim!“