Jeftinije je van grada | Evropa | DW | 21.08.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Jeftinije je van grada

Stanarine u velikim nemačkim gradovima rastu toliko brzo da sve manje stanovnika može sebi da priušti život u gradu. Potražnja za socijalnim stanovima raste. To sve više postaje i tema predizborne kampanje u Nemačkoj.

Satellite dishes hang on an apartment block called the 'Pallasseum' in Berlin�s Schoeneberg district on June 8, 2010. AFP PHOTO / DAVID GANNON (Photo credit should read DAVID GANNON/AFP/Getty Images)

Satellitenschüssel Symbolbild

Zamislite stariju ženu koja živi u prostranom stanu u centru Minhena. Tamo živi već decenijama, zbog čega plaća nižu stanarinu od njenih mlađih komšija. Ali sada, zamislite da ona poželi da se preseli u manji i praktičniji stan s manjim brojem soba. Problem je sledeći: u poslednjih nekoliko godina cene stanarina toliko su porasle da manji stan u istoj ulici ne bi bio jeftiniji od stana u kojem sada živi. Možda bi stanarinu plaćala čak i više.

Ulrich Roper: Sve više ljudi živi u gradovima, a stanarine rastu

Ulrich Roper: Sve više ljudi živi u gradovima, a stanarine rastu

U popularnim nemačkim gradovima kao što su Hamburg, Minhen ili Frajburg, oni koji traže stanove susreću se sa visokim najamninama, kaže Ulrih Roperc, portarol Nemačkog udruženja stanara. Sve više ljudi želi da se preseli u gradove, „a oni koji tamo već žive, ne žele da se sele van grada“, kaže Roperc.

Drugi problem je to što se ne gradi dovoljno novih stanova. „U velikim gradovima trenutno je velika potražnja za stanovima“, kaže Mihael Fojgtlender iz Instituta za ekonomska istraživanja u Kelnu. U glavnom gradu Nemačke, Berlinu, 2011. godine izgrađeno je samo 6.000 stanova, iako se populacija povećala za oko 41.000 ljudi.

Skupo i ograničeno

Prema podacima Nemačkog udruženja stanara iz 2009, građani Minhena plaćaju najviše stanarine u Nemačkoj, od 9,99 evra po kvadratnom metru. U drugim popularnim nemačkim gradovima kao što su Vizbaden, Štutgart i Keln, plaća se oko 7,30 evra po kvadratnom metru, za stan veličine oko 65 kvadrata. Poređenja radi, u manje popularnim gradovima kao što je Brandenburg (u blizini Berlina), stanarine su oko 3,50 evra po metru kvadratnom.

„Naši propisi zapravo dozvoljavaju vlasnicima stanova da postave cenu koju sami odaberu“, kaže Roperc. „Nakon zaključivanja ugovora o najmu, ne postoje zakonska ograničenja.“ To znači da neki stanari mogu da plate 20, 30, čak i 40 odsto više nego drugi u istom području za novo iznajmljivanje“, kaže Roperc.

„Socijalni stanovi“

Udruženje stanara smatra da bi lokalna, regionalna i državna vlast trebalo da preduzme nešto kako stanarine ne bi više rasle. Oni tvrde da je vlada do sada zanemarivala svoje dužnosti vezane za taj problem. „Politika polazi od pretpostavke da se Nemačka smanjuje“, kaže Roperc. To je u suštini tačno, jer se populacija Nemačke postupno smanjuje. Ali važnije od broja stanovnika jesu demografske promene koje su prouzrokovale povećanjem broja domaćinstava u gradovima: sve više ljudi želi sopstveni stan u gradu.

Sve više ljudi želi sopstveni stan u gradu, zbog čega se takozvano socijalno stanovanje razvija sve više

Sve više ljudi želi sopstveni stan u gradu, zbog čega se takozvano socijalno stanovanje razvija sve više

U borbi protiv nestašice stanova, Udruženje se zalaže za više ulaganja u takozvano socijalno stanovanje. Ono se sastoji od stambenih jedinica koje podržava vlada. Te jedinice imaju gornju granicu za visinu stanarine, što stanove u popularnim područjima čini dostupnima i ljudima s nižim prihodima.

U Nemačkoj socijalno stanovanje ima dugu tradiciju – još od vremena Vajmarske republike u 1920-ima, na taj se način ljudima s nižim prihodima nudila mogućnost stanovanja u boljim kvartovima.

Mihael Fojgtlender sa Instituta za ekonomska istraživanja skeptičan je. On smatra da socijalno stanovanje neće rešiti problem i objašnjava da to nudi više nedostataka nego prednosti: stanovanje može da se organizuje samo za malu grupu ljudi koja za tim ima potrebu. No ponekad je slučaj takav da su granice postavljene previsoko. U Kelnu bi se, na primer, za taj program kvalifikovalo oko 50 odsto ljudi koji žive u iznajmljenim stanovima – tako da ciljna grupa nije određena. Drugim rečima, od takvog programa ne bi imali koristi samo oni kojima je to potrebno, već takođe i oni koji mogu sebi da priušte i skuplje stanove.

Mihael Fojgtlender skeptičan je po pitanju socijalnog stanovanja

Mihael Fojgtlender skeptičan je po pitanju socijalnog stanovanja

Drugi negativan efekat može se opisati kao „getoizacija“, gde u određenom kvartu postoji neproporcionalno veliki broj socijalnih stanova. Takva naselja brzo stiču negativnu reputaciju, s obzirom na to da se tamo doseljava sve veći broj ljudi koji su nezaposleni ili malo zarađuju. Oni koji zarađuju više, onda se sele u druge kvartove, i tako se stvara začarani krug.

Druga moguća rešenja

Udruženje stanara smatra da bi, uz ponudu socijalnog stanovanja, trebalo da se uspostavi gornja granica za iznos stanarine, kako bi stanovi u gradovima kao što su Diseldorf i Hamburg bili pristupačniji. Takve granice, nedavno uvedene u Minhenu u Bavarskoj, sprečile bi proizvoljno povećanje stanarina.

Dokle god se stanarine povećavaju, stanari u metropolama moraju sami sebi da pomognu. Fojgtlender nudi savet stanarima: „Nije loša ideja razmotriti mogućnost selidbe van grada. Mnogo je lokacija sa dobrim saobraćajnim vezama.“

Autorke: Ana Peters / Tihana Lohinski
Odgovorni urednik: Ivan Đerković