Jednakost stranaca i Nemaca često mrtvo slovo

Četvorica 20-godišnjaka u pripitom stanju na stanici metroa u Nirnbergu traže jednu flašu piva koja im je očigledno nestala. Tamnoputi Erik iz Burkine Faso stoji blizu njih. „Hej, nigeru“, dovikuju mu, optužujući ga da im je ukrao pivo. Erik preti da će pozvati policiju ako ga ne ostave na miru. Te reči, izgleda, deluju...

Ovakve stvari se u Nemačkoj ne dešavaju samo Afrikancima. Nuran Jigit iz Mreže za borbu protiv diskriminacije u Berlinu, zna i druge primere: jedan neurolog je odbio da pregleda jednu stariju Turkinju jer ona ne zna nemački, iako je sa sobom povela kćerku koja sve može da joj prevede. Jedna Kolumbijka nije pozvana na razgovor u firmu na čiji se konkurs prijavila – zato što njen maternji jezik nije nemački. Jedna lekarka, muslimanka sa maramom na glavi, nije mogla da se prijavi na konkurs jedne privatne ordinacije: nije htela da skine maramu. Oni koji uspeju da se povežu da Mrežom za borbu protiv diskriminacije, dobijaju podršku:

„Na rasističku diskriminaciju se gleda kao na fenomen svakodnevice, kao nešto normalno; to je pojava koju često prate osećanja rezignacije i bespomoćnosti. Žrtve takve diskriminacije često kažu da 'tu ionako ništa ne može da se učini'... Naš zadatak je da takve ljude podstaknemo da promene stav i da ih motivišemo da se brane.“

Nuran Jigit, rođena u Turskoj, pedagog je i rukovodilac projekta pomenute Mreže savetnika, advokata i psihologa koji pomažu žrtvama diskriminacije. Njima se za pomoć obrati oko 120 ljudi godišnje. Nuran Jigit smatra da grad Berlin, koji izdvaja novac za njihov rad, predstavlja pravi primer za ostale. Jer, u drugim delovima Nemačke takve ponude – nema, baš kao ni odgovarajućih koncepata.

Na poslu još i nekako…

Pritom je na trećoj Svetskoj konferenciji protiv rasizma, održanoj 2001. u Durbanu, državama upućen zahtev da razrade nacionalne akcione planove borbe protiv ove vrste povrede ljudskih prava. To u Nemačkoj nije baš optimalno izvedeno, kaže Petra Folmar-Oto iz Nemačkog instituta za ljudska prava u Berlinu. „Taj nacionalni plan je slabo razrađen i sadrži pre svega mere koje je Nemačka već sprovodila; osim toga, on je u vrlo maloj meri orijentisan na akciju i na budućnost.“

U oblasti rada, u Nemačkoj je pre pet godina stupio na snagu Zakon o ravnopravnosti – prema smernicama Evropske unije o borbi protiv diskriminacije na radnom mestu. Ali, u drugim oblastima, stvari ne stoje tako dobro. Prilikom traženja stana, otvaranju bankovnog računa, ili ulaska u diskoteku, žrtvama diskriminacije mnogo teže pada da se brane, nego na radnom mestu. A borba za sopstvena prava sudskim putem za mnoge je prekomplikovana i preskupa.
 
U najtežoj situaciji se nalaze stranci koji u zemljama Evropske unije borave ilegalno. Njihove mogućnosti učešća u društvenom životu su ionako male, što dovodi do sve većeg izopštavanja tih ljudi. To je jedan od paradoksa današnjice, jer se u firmama koje deluju globalno sve više favorizuju baš – multikulturni timovi.

Autori: Ulrike Mast-Kiršning / Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević