Jedanaest minuta u bestežinskom stanju

Rano je jutro, polako se pojavljuje sunce na horizontu aerodroma Bordo-Merinjak u Francuskoj. Unutra, u jednoj jednostavnoj zgradi, već se užurbano radi. U uskim kontejnerima od nekoliko kvadratnih metara, dvanaest naučnih ekipa pripremaju svoje eksperimente za današnji let.

„To je nešto između veselog iščekivanja i malo straha“, kaže jedan mladi muškarac uključen u eksperiment. Po njemu su od glave do pete izlepljeni senzori koji bi trebalo da mere promene raspodele tečnosti u njegovom telu. U drugom uglu, u teglama sa vodom, planktonski račići čekaju da dođe red na njih.

Tu, u skučenom prostoru, nalaze se ljudi najrazličitijih naučnih smerova, karaktera, a i starosti. Dok se kod onih koji će prvi put da leti napetost može gotovo opipati, Johan Plank sa Tehničkog univerziteta u Minhenu uopšte ne deluje nervozno.

Taj 63-godišnji profesor građevinske hemije leteo je već mnogo puta. Njega posebno interesuje cement. Satima bi mogao oduševljeno da priča o procesima kristalizacije tog materijala – što mnogo bolje može da se proučava u bestežinskom stanju. U susednoj prostoriji, u laboratoriji, biolozi pripremaju svoj eksperiment. Tim sa Univerziteta u Zigenu, među kojima je i Kristof Forajter, kako Arabidopsis thaliana, biljka iz porodice kupusnjača odnosno krstašica, reaguje na bestežinsko stanje i magnetno polje.

Ono što sve te ekipe povezuje, jeste želja za naučnim istraživanjima. Dodatno interesovanje pobuđuje činjenica da se tu istražuje u bestežinskim uslovima.

Uzbuđenje postaje naročito veliko kada se u bivšem avionu nemačkih kancelara koji je preuređen u laboratoriju, čuje komanda „pull up“. Počinje parabolični let.

Motori aviona rade punom snagom i dižu avion pod sve većim uglom. Ubrzanje snažno pritiska putnike prema podu aviona, iz pilotske kabine se čuje „30, 40...“, a to je ugao pod kojim se avion uspinje. Neverovatno jasno se oseća kako se krv u venama sliva u noge.

Teško izbeći nesvesticu

Zatim se iz pilotske kabine čuje „injection“. Nekoliko sekundi pre toga, pogon aviona je isključen. To je trenutak kada počinje bestežinsko stanje. Taj neobični prelazak iz ekstrema u ekstrem je veličanstven. Kao da neki džinovski katapult baca avion u vazduh. Naučnici i osobe na kojima se izvode eksperimenti počinju da lebde u prostoru. Oči i čula za ravnotežu stvaraju utiske koji su za većinu onih koji prvi put lete jednostavno previše. Ipak, jedan lek pomaže da se izbegne nesvestica.

Tim veće je poštovanje koje izazivaju naučnici koji od prve sekunde vrlo koncentrisano izvode svoje eksperimente i prema osobama koje to moraju da prežive bez leka, jer se na njima sprovode eksperimenti, a lek bi uticao na rezultat eksperimenta. „Press! Go, go, go...!“ – dovikuje Jakob Kimel osobi na kojoj izvodi svoj eksperiment. Ona svom snagom mora jednom nogom da stiska mernu ploču. Pritisak se registruje i istovremeno s više senzora kontrolišu svi nožni mišići. Kirsten Albraht sa Visoke sportske škole u Kelnu na taj način želi da otkrije koje su to sitnice koje ometaju mišiće i živce u bestežinskom stanju. Jer, uprkos sofisticiranim metodama treninga i ogromnom broju telesnih vežbi, astronauti prilikom dužeg boravka u svemiru gube snagu.

„Pull out“ – tim rečima se, nakon 22 sekunde, označava kraj bestežinskog stanja. Zatim ponovo sledi kratka faza u kojoj se postiže gotovo dvostruka sila gravitacije, dok avion ne dosegne normalan položaj. Ukupno se leti šest serija po pet parabola.

Vremenski raspon tokom serija parabola veoma je kratak. Ako nastupe problemi, nema mnogo vremena za njihovo rešavanje. „Next parabola delayed for two minutes“, čuje se iz zvučnika. „Merni instrument za vazduh ne radi“, kaže Džesika Košate dok pokušava da ponovo pokrene sistem. Ona molili za kratku pauzu. Ipak, vreme nije bilo dovoljno, senzori ne daju nikakve podatke. Ni na drugoj strani ne ide sve po planu. Fizičari Nemačkog centra za vazdušne i svemirske letove (DLR), koji već imaju iskustva sa svemirskim letovima, imaju poteškoća sa svojom peći za taljenje. Fina mehanika za stavljanje uzoraka u peć – ne funkcioniše.

Skupoća je stvar perspektive

Prilikom pripreme letova čini se sve da se takvi problemi svedu na minimum. Za mesto u avionu može svako da se prijavi, ali svi moraju da dokažu svoj naučni kvalitet, kao i iskustvo u sastavljanju aparature za izvođenje eksperimenta. „Nije dovoljno to što je neka istraživačka ideja zanimljiva“, objašnjava Ulrike Fridrih, direktorka projekta Nemačkog centra za vazdušne i svemirske letove.

To nije nikakvo iznenađenje – damo jedna serija paraboličnih letova košta oko 1,5 miliona evra. Letovi su toliko traženi jer je to jedina mogućnost da se veći broj osoba testira u bestežinskim uslovima, a naučnici pri tom i mogućnost da sami sprovode svoje eksperimente. „Izvođenje eksperimenata na Međunarodnoj svemirskoj stanici ISS mnogo je skuplje“, kaže Ulrike Fridrih i dodaje da „sve što jednog dana dospe do ISS, ovde prođe više eksperimentalnih serija“.

Zato DLR dva puta godišnje radi u „Novespace“, maloj firmi koja je izdvojena iz Francuske agencije za svemirske letove. Ona u Bordou stavlja na raspolaganje avion i potrebnu logistiku za takva istraživanja. I naravno iskusne pilote koji su prošli dodatnu obuku i koji su u stanju da izvode takve ekstremne letove.

Tri takva pilota zajedno su u pilotskoj kabini i zajedno izvode letove. Njihova saradnja mora da funkcioniše besprekorno.

U delu aviona u kojem se izvode eksperimenti u međuvremenu je raspoloženje opuštenije. Fabijan Meler, na kojem su eksperimenti obavljeni, zajedno s Johanom Plankom čeka onaj magični trenutak. Oni sada u delu ograničenom mrežama koriste 22 sekunde bestežinskog stanja za potpuno nenaučno lebdenje. Nakon 30 parabola, u bestežinskom stanju su proveli oko 11 minuta.

Pravi posao za sve timove počinje tek nakon sletanja. Tada je potrebno analizirati podatke skupljene tokom tri dana i iz njih izvući zaključke. Rezultate očekuju za tri do šest meseci.