Jalovi umetnici?
19. avgust 2017.
Kada neko dete glumeći neku pozorišnu ulogu izađe na binu, ono na sebe privuče sve poglede. Da li će pogrešiti? Zna li kuda treba da ide, a da ne pogleda publiku? Neke će nastup deteta dirnuti, a drugi će reći da deci nije mesto na bini u komadu za odrasle. Prisustvo deteta svakako znači prekid velike fikcije na sceni. Gledaoci se usredsrede na dete i više nisu u ulozi gledalaca. Kada pitate glumce šta nikada ne bi učinili oni kažu da ne bi nastupali sa decom i životinjama.
Ali šta se dešava kada se neko dete pojavi u životu umetnika? Do koje mere književni pogon prihvata književnice i književnike koji su postali roditelji?
Pre godinu dana povela sam sa sobom svoju šestogodišnju kćerku na književnu turneju kroz nemačku pokrajinu Šlezvig-Holštajn. Ona je imala letnji raspust. Na dugim putovanjima vozom čitala sam joj ili smo crtale. U hotelima sam plaćala dodatnu cenu. Preko dana je program bio namenjen detetu, na dečijim igralištima ili karuselu. Na prvoj destinaciji, u Huzumu, posetile smo kuću pisca Teodora Štorma. Malu kuću u kojoj je živeo sa ženom i puno dece. Kako je pored tolike dece mogao da napiše sve te knjige i sva ta pisma? Moka kćerka je odmah sela za njegov pisaći sto oponašajući književnikovu zamišljenu pozu sa slika koje su bile svuda unaokolo.
Iznervirana publika u Nemačkoj i ljubazne bejbisiterke u Skandinaviji
Za vreme mojih književnih nastupa, na moju kćerku su prema mojoj želji pazile praktikantkinje ili sekretarice literarnih ustanova. Unapred sam pismeno izrazila tu želju . Ali u jednoj književnoj ustanovi osoblje je bilo iziritirano mojom željom i nije mi izašlo u susret. I onda je sve išlo kao u komediji. Moja kćerka je morala u toalet, nespretno se izvinila kod publike, dokopala se vrata, a napolju je nabasala na velikog psa. Kad sam začula njen vrisak istrčala sam sa bine. Onda je moja kćerka htela da skače u dvorištu na trampolini koju sam sa bine mogla videti kroz prozor. Ali se odmah potom vratila do mene na binu i došapnula je da je ukvasila čarape. Mogla sam da vidim kako je najveći deo ljudi u publici bio ljut. Doživljavali su celu predstavu kao drskost.
Sasvim drukčije mi je bilo u Švedskoj, na sajmu knjige u Geteborgu. Tamo sam povela mog sina kada je još bio beba. Organizatori sajma su angažovali jednu dadilju koja me pratila u stopu. Sajam je sarađivao sa jaslicama u kojima su lepo pazili na decu pisaca, izdavača, ali i radnika na Sajmu.
Druga lepa uspomena ostala mi je sa književnog festivala u švajcarskom Zoloturnu. Tamo je više književnika došlo sa decom. Mi smo svi naizmenično pazili na decu, tako da je svako od nas bio slobodan za vreme nastupa.
U književnom svetu je dakle važna privatna inicijativa. Ali je među ljudima nažalost još uvek veoma raširena slika o književnicama i književnicima kao o isključivim solistima.
Dana Grigorčea, švajcarsko-rumunska književnica, rođena je 1979. Njen prvi roman napisan na nemačkom objavljen je 2011. pod naslovom „Baba Rada. Godine 2015. objavila je roman „Primarno osećanje nedužnosti“.