Ja to smem, ja sam Jevrejin

Polak je odrastao u Emslandu u jedinoj jevrejskoj porodici. Nekada je tamo živelo dvadesetak jevrejskih porodica koje su nacisti pobili ili proterali. Polakovi rođaci su deportovani, njegov otac je preživeo koncetracioni logor.

„ Ako imate neki problem sa rečima Jevreji, Hitler ili Papenburg preporučljivo je da napustite prostoriju…..“

Ovu rečenicu gledaoci čuju na snimljenoj najavi na početku programa. Oliver Polak obrađuje skoro isključivo samo ove tri teme. Papenburg u Emslandu je njegovo rodno mesto. Da Polak nije imao veoma moćnu majku možda bi tamo umro od dosade „Ona me je uvek opominjala zbog tamošnjih devojaka. Uvek je govorila: Olivere, devojke iz Emslanda su plodne kao stoka koju čuvaju. I uopšte je teško uočiti razliku između njih“.

Šokirana publika

Ovakvi „gegovi“ se često mogu čuti u drugorazrednim humorističkim programima. Međutim, kada ih izgovara Polak, oni deluju suptilno. On je Jevrejin. Na to nas opominje u svakoj drugoj rečenici svog šou programa. Politički korektna publika je razapeta između zabrinutosti i šokiranosti. Upravo takav efekat, Polak uspešno eksploatiše. On na binu dolazi u trenerci i ispaljuje „pošalice“. Šta je od toga njegovo mišljenje a šta ciljana provokacija, ne može se reći. Upravo to i čini ovaj program interesantnim. Polak je uvek najbolji u kada govori o stvarima koje su se zaista dogodile.

„Pre 9. marta zove me jedna organizatorka i pita da 9. novembra dođem na proslavu pada Berlinskog zida. Kaže da moram da dođem. Ja njoj kažem da mi 9. novembra imamo dan sećanja na noć pogroma, kristalnu noć. Ona kaže: Nema veze, dovedi svoje ljude pa ćemo zajedno da slavimo.“

Ova rečenica je preuzeta iz Polakovog programa. On atakuje na neljubaznost i neiskrenu pristrasnost koju Nemci često osećaju u susretu sa Jevrejima. Polak je smislio jedni igru i nazvao je jevrejskom: „Ja ću sad vam kažem ime jednog poznatog čoveka. Ako mislite da je on Jevrejin svi ćete da vičete : „Jevrejin“! Ako on, pak kaže da nije Jevrejin“ vi vičite: „ Normalan!“

Naravno da se gledaoci nakon ovoga nađu u škripcu. Da li da sarađuju ili da prekinu „igru“. Koja je mogućnost da pomenete reč „Jevrejin“ a da to ne zvuči kao denuncijacija. Odmah se bude loša sećanja. „Dakle, to nije kao kod ostalih kabaretista koje publika gleda, aplaudira i onda ode kući sa poboljšanim raspoloženjem. Kod mene sve ostaje otvoreno. Ne postoji krajnja solucija“, kaže Polak

Poziv na pomirenje

Ali to i jeste kvalitet ove predstave. Polak ide još dalje. On sa karikiranom radošću poziva na veliko pomirenje pesmom: „Ajde da svi budemo Jevreji“.

Ipak, prava komunikacija izgleda malo drugačije. Istinski poziv na pomirenje se ne daje sa bine. To jasno pokazuje i scenografija na bini. Polak nastupa između dva predimenzionirana nemačka ovčara koji na glavi imaju SS kape a na psećoj ogrlici visi im Davidova zvezda. „ Možda je to simbolično- nešto jače nego inače“, kaže Polak

Ipak Polak ne ume sasvim tačno da se izjasni. On je intuitivan čovek koji se višeznačno izražava. Nemačkoj železnici preporučuje da zaposle jednog Ajhmana kako bi im vozovi opet stizali na vreme. Nikada se nije zapitao da li su ovakvi vicevi neukusni:„Svi mi imamo vlastite sisteme vrednosti a ja pravim viceve za koje smatram da su smešni. Nadam se da ostali dele moje mišljenje. A neonacisti čine polovinu moje publike. Oni mogu nešto i da nauče“

Kod nekih stvari koje Polak izgovara preostaje vam samo da vrtite glavom. Ali njegov humor i jeste dobar upravo zato što ponekad preteruje i vrlo je bolan. Ipak, on se holokaustu ne smeje nego ga uvek iznova vraća u našu svest.

Autor: O.Kranc/Ž.Bašić-Savić

Odg: urednica: Sanja Blagojević