Izjava ljubavi mom egzotičnom nemačkom mužu

"Kada sam u Nemačkoj  izgubila posao, Bosanci su mi rekli, šta te briga, imaš muža Nemca. Ova rečenica nagnala me na duboko razmišljanje. Rezultat toga je knjiga " Moj muž Nemac: Izliv ljubavi jednom egzotičnom muškarcu...", kaže Slavica Vlahović, Sarajka iz Kelna. 

Odrasla uz jugoslovenske filmove u kojima su partizani stalno pobeđivali Švabe, nije mogla ni sanjati da će bračni krevet deliti sa neprijateljem. Brak sa njenim nemačkim mužem pun je minskih polja i ljubavnih gelera, poručuje Slavica odmah na početku knjige, u svojoj uvodnoj priči. Ali, uprkos eksplozijama, nema poginulih, samo ljubomornih i duboko zamišljenih. Čitaocu otkriva da ljubomora krasi i nemačke muškarce, mada oni to uspešno skrivaju. Daje i praktične savete kako se s takvim pojavama najlakše izboriti. Kada je suprug u razgovoru sa nekom šarmantnom damom ili bivšom devojkom, poručuje Slavica u priči ljubomori, ne treba praviti nikakve scene. Dovoljno je usmeriti pažnju na drugog muškarca i nemački suprug će se za nekoliko minuta stvoriti pored vas, pitomiji i neženiji nego ikada.

A kako je sve počelo?

Najpre joj se dopao njegov glas - glas radijskog novinara. Njegova dva filma bila su nominovana za nagradu fondacije Adolf Grime, od koje je Slavica dobila stipendiju. Slavica je, kao profesor folozofije i književnosti, bila jedna od 20 žena - strankinja, izabranih da budu obučene za rad u nemačkim medijima, u kojem je procenat stranaca-novinara 90-tih godina bio zanemarljivo mali. U to vreme rat u BiH prestaje i nemački ministri unutrašnjih poslova donose odluku da vrate 350.000 izbeglica u njihovu domovinu. Slavica je u tom momentu dogurala do praktičnog dela studija - novinarske prakse i stala jer nije imala vizu za rad. Da bi prevazišla tu birokratsku začkoljicu i promenila vizu, riskira i vraća se u Sarajevo, ne znajući hoće li joj ikada uspeti da ponovo dođe u Nemačku. U Sarajevo stiže i njen budući muž, kako bi radio dokumantarac o izbeglicama - povratnicima. I tu im se ukrštaju putevi.

"Mihael je želeo prikazati izbeglice onakvim kakve ih je u Nemačkoj sam doživeo: kao obrazovane Evropljane i simpatičnu srednju klasu. Setio se napredne nemačke ljevice, ljudi poput Branta i Brehta, koji su u vreme nacističke Nemačke takođe tražili zaštitu u drugim zemljama: Brant u Švedskoj, Breht u Americi. Sinulo mu je da su i oni bili izbeglice... Ali onda su izbegličke familije - protagonisti njegovog dokumentarca - počele da iskaču iz njegovog scenarija...Imao je u Giesßenu jednog pilota Bošnjaka, čija je žena bila Srpkinja sa dvoje male djece, potom jednog advokata sa sinom u Hamburgu i jednu devojku koja je bila blizak rod Fikretu Abdiću. Oni su međutim stalno odgađali taj povratak i neki od njih uspeli pobjeći u treće zemlje. I tako sam ja preko jedne prijateljice saznala za njega i sama postala jedna od protagonistkinja njegovog dokumentarca. Pored toga, pomogla sam mu i u snimanju filma i na taj način odradila svoju novinarsku praksu. Film smo nazvali: Biće ponovo rata , što je bio citat isprepadanog dečaka-povratnika, koji je, kad god bi čuo zvuk helikoptera pitao svog tatu hoće li ponovo biti rat. Kada smo film privodili kraju, rodila se ljubav", priča Slavica.

Najpre na tebe gleda kao na čoveka

"Nemački muškarac ne gleda na tebe odmah kao na ženu. Najpre te vidi kao čoveka i to ravnopravnog čoveka. Onog momenta kada razjasni s tobom da ćeš biti njegova žena, onda počinju komplimenti... Kod Bosanca je to obrnuto... ", analizira Slavica i zadovoljno dodaje: "Pored toga što je tolerantan, ne zviždi i ne okreće se za drugim ženama."

"Najbolje prijateljice su mu, otkriva nam Slavica još jednu specifičnost, sve bivše ljubavi. Sa njima je dizao revolucije, oštro se obračunavajući sa nemačkom prošlošću. Takve veze su stoga - neraskidive, ubeđena je Slavica pokazujući iskreno razumevanje. Tom logikom ona je svog bivšeg momka iz Algoja kandidovala za venčanog kuma. Ali pošto nije stigao na vreme, kao kuma je uskočila muževa bivša devojka.

A odnos prema ženinoj domovini? "Moj muž Nemac sa 17 godina prvi put je jeo ćevapčiće i probao šljivovicu - ali ne u Bosni već u Poreču. Voli da kuva i pritom ide u gurmanske finese. Inspirisan je francuskom i španskom kuhinjom, a nije mu strana ni jugoslovenska. Sedamdesetih godina je naime sa mamom, tatom i bratom nedelje provodio po jugoslovenskim restoranima, koje je obožavao. To se i danas vidi. Ne ljuti se, kao bivši momak, kada ga stalno nutkaju da jede pite. Niti im govori da nije gladan."

Žedan da sazna što više o ženinoj domovini Bosni pročitao je knjigu jedinog jugoslovenskog Nobelovca - Andrića, Na Drini ćuprija. Kada se u Sarajevu sav sretan time pohvalio, rekli su mu: Šta to čitaš. Ne valja ti ta knjiga!

Romantična crta

Iako se tvrdi da Nemci nisu romantični, Slavica nas u to razuverava. "Moja mama je tokom rata iz izbeglištva familiji u Bosni slala slike mog bivšeg momka iz Algoja ali im je kasnije prećutala da to nije muškarac za kojeg se udajem. Kada su ga rodice i tetke videle, povikale su da je veći i stariji nego na slikama. Objasnila sam im da je u pitanju drugi muškarac. Mama je dobila izliv besa, rekavši da je sramotim, što bi tatu konačno moglo da otera i u grob. Mihael je ćutke posmatrao tu scenu. Ali on je i za njih imao razumevanja. Nakon nekoliko dana okupio je mamu i tatu, kleknuo ispred mene i lomeći jezik izgovorio: Da li smijem zamoliti za ruku vaše kćeri? Tata je odmah dao blagoslov a mama je skočila sa kreveta i viknula na njega: Anto, to tako ne može. Moramo ga najprije ispitati ko je i šta je...."

"Uglavnom, svi ga vole", konstatuje Slavica.  Posebno deda, kojem je stalno demonstrirao znanje jezika: 'Ja se zovem Mihael. Ja sam novinar. Ja volim Slavica...'

"Stalno me je molio da ga učim naš jezik. A kad nije naišao na razumevanje, sam je nabavio knjigu i počeo da uči. U jednoj od prvih lekcija govorilo se o pokvarenom gramofonu - što se na nemačkom kaže kaputt. Ali kaputt znači i smoren, iscrpljen. I tako mi je jednog dana rekao: 'Slavica, ja sam pokvaren!'

Nemački perfekcionizam

Koja nemačka osobina Slavicu kod njenog nemačkog muža najviše ljuti: "Kod Mihaela mora sve da bude kako je zamislio. On nema bosansku fleksibilnost niti mogućnost improvizacije. Tehnički mora biti sve perfektno, mora se biti tačan - kada sam ujutro radila, on je uvek znao da se unervozi jer zna da volim da odspavam, a ja znam da ga to čini nervoznim pa namerno malo duže odspavam...To je  lepa osobina ali ne mislim da je perfektnost važnija od nas samih...Mislim da u neperfekcionizmu ima više šarma. Ali, niti se on može navići na moju lakoću i opuštenost niti ja na njegov perfekcionizam."

Ali perfekcionizam ima i svoju drugu stranu: eksplozije besa, kojima je Slavica posvetila posebnu priču. "Dugo sam patila zbog njegovih eksplozija, svaki put govoreći samoj sebi da ću ga ostaviti... sve dok, uz pomoć njegove bivše, nisam shvatila da su mu one potrebne. Ali i da je to upravo posledica tog nemačkog perfekcionizma...Jednom mi je rekla: Moraš se stalno pitati da li više voliš da ti eksplodira ili da ti oboli? Pošto Nemac perfekcionizam stavlja iznad sebe, onda nema drugog načina da ostane normalan, osim da povremeno eksplodira...

Nemački sindrom

Slavičin muž Nemac bori se za jednakost, emancipaciju i strance. Bira Zelene, čita njima naklonjeni tac i brani manjine od napada svog komšije - mačo-Italijana sa Sardinije, koji nema razumijevanja ni za Merkeline izbjeglice, ni za emancipaciju žena, ni za homoseksualce. Stalno je na barikadama ubeđujući Nemce, koji -  nakon napada u Berlinu - odobravaju populizam, da greše i da ne mogu sve stavljati u isti koš.

Pritom je, naglašava, najveća uvreda za Nemca kada jedan drugom kažu: Ti si tipičan Nemac. To odmah znači alarm za uzbunu. Ili sam previše tačan ili sam previše uredan ili sam previše ozbiljan, ili sam previše perfektan..."Ja sam to nazvala nemački sindrom i mislim da bi ga Nemci mogli patentirati. Ja tu nemačku samokritiku nisam mogla da shvatim dok nisam primetila da naši Balkanci nisu puno naučili iz svih ovih ratova i da stalno za sve optužuju drugu stranu, verujući pri tom da će im neko u to poverovati."

"Ali onog momenta kada postaješ samokritičan, drugi se stavljaju na tvoju stranu i počinju da te brane...Moj muž je, vođen tom dijalektikom, razgovarajući sa Albancima na Kosovu, počeo da brani Srbe a kasnije je u razgovoru sa Srbima počeo braniti Albance. Spasio nas je samo njegov nemački pasoš", šaljivo dodaje Slavica i zaokružuje priču ozbiljnom spoznajom, do koje ju je doveo njen život u Nemačkoj. "Mislim da će se odlukom Angele Merkel, koja je otvorila granice za izbeglice, jednoga dana generacije Nemaca ipak ponositi. Taj humanizam koji je razvijala posleratna Nemačka je najveća garancija ne samo mira nego i blagostanja."

"Dok su Nemci vežbali kritiku i samokritiku", zaokružuje Slavica svoju priču, "mi smo gledali partizanske filmove, ne shvatajući kako fašizam nastaje i raste u glavama naših ljudi i dovodi do rata. I onda mi, kao izbeglice i stranci, završavamo u Nemačkoj -  zemlji koju smo već jednom pobedili u antifašističkoj borbi. I učimo od Nemaca kako da budemo kritični i tolerantni."