1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

RUBRIKE

Izgubio sam vid, ali ne i viziju

Kenijski atletičar Henri Vanjoike je nakon moždanog udara oslepeo. Uprkos tome on je osvojio brojne medalje na sportskim takmičenjima i sada podržava slepe osobe da iskoriste svoje talente.

Kada je Henri Vanjoike u osamdesetih počeo da trči nije mogao ni da zamisli da će jednog dana učestvovati na Paraolimpijskim igrama. Danas ovaj obućar, koji je oborio tri svetska rekorda, u svetu važi za jednog od najboljih maratonaca sa oštećenim vidom.

Iznenada slep

Vanjoike je rođen 1974. u neuglednom naselju u Kikuju, jednom ruralnom području u Keniji. U maju 1995. nakon što je završio srednju školu, Vanjoike je iznenada izgubio vid. Blagi moždani udar je oštetio očne živce. „Sasvim normalno sam otišao u krevet i kada sam se sledećeg jutra probudio bio sam u potpunoj tami. Od toga dana pa sve do danas, 17 godina kasnije, nikada više nisam ugledao svetlo dana“, priča Vanjoike.

Nakon niza psiholoških savetovanja i terapija u jednoj misionarskoj bolnici, Vanjoike se uključio u program za rehabilitaciju na Tehničkom institutu za slepe u Mahakosu. Tamo je naučio da ponovo bude nezavisan i ponovo je počeo da se bavi atletikom. Učestvovao je u trci Olympic Day. To je sportsko takmičenje povodom dana osnivanja Međunarodnog olimpijskog komiteta. To mu je omogućilo učešće u državnoj probnoj trci za Paraolimpijske igre 2000. u Sidneju na kojima je osvojio zlatnu medalju u utrci na 5.000 metara.

Mnoštvo medalja

Od tada je Vanjoike pobeđivao na lokalnim, ali i međunarodnim smotrama u atletici, isto kao i u maratonima organizovanim za osobe sa, ali i bez invaliditeta. Preplavljen je medaljama i odlikovanjima. „Kada sam počeo, ljudima je bilo teško da shvate kada slep čovek kaže da može trčati. Nije bilo mnogo ljudi koji su verovali da zaista to i mogu“, kaže Vanjoike. „Neki čak smatraju da se pravim da sam slep. Nije bilo lako objasniti da se i ljudi bez vida mogu baviti mnogim stvarima.“


Džosef Kibunja, prijatelj iz obdaništa, Vanjoikeu je pomogao da ostvari svoj san i postane vrhunski sportista. Slepi trkači imaju pratioca uz čiju pomoć savladavaju stazu. „Vanjoikea poznajem od kada imam deset godina. Kada se vratio iz Sidneja, gde je osvojio zlatnu medalju, pitao me je da li želim da mu se priključim.“

Vanjoike je učestvovao na raznim manifestacijama u dobrotvorne svrhe u Keniji. Time on posebno želi da pomogne siromašnima, osobama sa invaliditetom i drugima koji nisu tako privilegovani. Podržava i različite projekte u zemlji i inostranstvu, a osnovao je i sopstvenu fondaciju.

Ambicije i snovi


Iako je Vanjoike izgubio vid, njegove ambicije i snovi su ostali. „Izgubio sam vid ali ne i vizije. Zahvaljujem Bogu da mogu ispuniti sve svoje snove“, kaže ovaj atletičar. Kroz svoju fondaciju on je imao mogućnost da mnogo putuje, da poseti škole i razgovara sa drugim osobama sa oštećenim vidom. Svojom sudbinom druge želi da ohrabri da se nikada ne predaju. Kod kuće, na svojoj farmi, Vanjoike hrani krave i sam ih muze. Ovaj otac četvoro dece želi da pokaže svetu da invaliditet ne znači i nemogućnost da se određene stvari rade. „I ljudi sa invaliditetom su stanju da koriste svoje talente“, dodaje Vanjoike.

Autori: Kiti Alfred / Sara Štefen / Belma Fazlagić-Šestić
Odg. urednik: Nemanja Rujević