Izbeglice nose kofere za jedan evro

Grad Švebiš Gmind sa svojih 70.000 stanovnika, u Baden-Virtemburgu, toliko pažnje do sada nikada nije dobio. Izbeglice iz doma u kome žive potražioci azila nose kofere putnika koji putuju vozom, za to dobijaju 1,05 evra po satu. Reakcije na socijalnim mrežama, komentari čitalaca lokalnih novina i elektronska pošta gradonačelnika Švebiš Gmindera samo pristižu. Od optužbi za rasizam do optužbi za neokolonijalizam - svega ima.

Pri tom je gradonačelnik Rihard Arnold (CDU) hteo da reši dva problema jednim potezom. Železnica se trenutno renovira. Putnici mogu da pređu prugu samo preko velikih provizornih čeličnih stepenica. Za one sa velikim prtljagom je to nepremostiva prepreka. Zato je Arnold došao na ideju da upita izbeglice da pripomognu u nošenju kofera. Time bi došli u kontakt s građanima i imali bi šta da rade. Odmah se doborovoljno javilo 10 izbeglica iz različitih afričkih zemalja, Avganistana i Pakistana. Plata je 1,05 evra po satu - zakonom više nije dozvoljeno.

Nošenje kofera kao integracioni projekat

Uz to se pojavio i izveštaj lokalnog dnevnika i fotografije na kojima visoki gradonačelnik u beloj košulji pozira pored potražilaca azila i njima na glavu stavlja šešire od slame. "To sa šeširima, zaista nije bilo neophodno", priznaje Arnold u razgovoru za DW. Uprkos tome nadalje podržava prvobitnu ideju projekta: "Moja namera je da svi koji žive u Švebiš Gmindu, tamo i pripadaju. Pa tako i naše izbeglice."

Nakon što je akcija izazvala u celoj Nemačkoj oštre reakcije, i Nemačka železnica (Deutsche Bahn) povukla se iz projekta. "O kakvim uslovima rada je reč postalo nam je poznato tek sada", saopšteno je iz kompanije.

Dipak Sing tužan je zbog nastale rasprave. On strahuje da će ubuduće i drugi ljudi, koji žele da pomognu izbeglicama, odustajati od toga. Indijac je morao da pobegne iz svoje domovine. Njegov otac je proganjan na političkoj osnovi, i umro je u zatvoru. 32-godišnji potražilac azila je 2011. došao u Švebiš Gmind.

Sedam osoba u sobi

On zna šta znači život bez posla i na skučenom prostoru: "Živeli smo sa sedmoro ljudi u sobi. Nije bilo jednostavno. Neki idu u krevet u dva ujutru, drugi žele da puše u sobi, a ja sam nepušač", objašnjava u razgovoru za DW. Ali najgori je osećaj da ste beskorisni i da ništa ne možete da učinite", kaže Dipak Sing. Život bez posla, socijalnih kontakata i smeštaj nekoliko kilometara udaljen od centra grada. To je stvarnost u mnogim smeštajima za izbeglice u celo Nemačkoj.

Ipak Dipak Sing je imao sreće. Manfred Kenlajn, osnivač lokalne inicijative za pomoć izbeglicama, Radna grupa Azil, posle nekoliko meseci ponudio mu je da radi kao ispomoć u ustanovi za ljude sa invaliditetom - da vozi bolesne kod lekara, da razgovara i ide u šetnju sa ljudima. Pet puta nedeljno, pet sati dnevno - za 1,05 evra po satu.

"Zahvaljujući tom poslu danas imam sve: dozvolu boravka, prijatelje i znanje nemačkog. To je bilo veoma važno", kaže Sing prisećajući se tog vremena. Danas radi kao baštovan i posećuje večernju gimnaziju. Potom namerava da studira.

Izbeglice ne smeju da rade devet meseci

Potražioci azila u Nemačkoj, ne mogu da rade devet meseci: bavljenje poslovima, poput nošenja kofera, ne sme da prekorači satnicu od 1,05 evra - tako je propisano zakonom.

Bernd Mešović iz organizacije za zaštitu ljudskih prava Pro Azil, zahteva ukidanje ovog, prema njemu, diskriminirajućeg zakona. Osim toga, za vreme dok su potražioci azila prinuđeni ništa da ne rade, društvo gubi mnoge resurse: "Nekoga ko danas dođe, ne mogu da izolujem na dve godine i potom kažem: Sada ide dalje. Ljudski život ne možete da parkirate". Njegov predlog: potražiocima azila ponuditi integrativne mere kako ne bi izgubili njihove kvalifikacije.

Gradonačelnik traži diskusiju o suživotu

Gradonačelnik Arnold, uprkos negativnim mejlovima, ne želi da odustane od svog kursa i od svoje stranke, konzervativne Hrišćansko-demokratske unije (CDU), traži neuobičajene zahteve. "Potrebna nam je nova useljenička politika." Ali CDU ne želi ni da čuje za proširenje prava na rad za izbeglice u Nemačkoj. I Arnoldov zahtev za ukidanje izbegličkih domova i smeštanje izbeglica u privatne stanove u centru grada, nije deo stranačkog programa CDU.

Sve dok zakoni ne budu promenjeni, stanovnici Švebiš Gminda delovaće u okviru svojih mogućnosti. I ako pažnja koju je taj grad trenutno dobio, doprinese pokretanju rasprave o suživotu izbeglica i stanovnika gradova, to će biti svakako dobro, kaže gradonačelnik.

Autor: Greta Haman / Ivana Ivanović

Redakcija: Jakov Leon