Italijanska moda preko kineskih nadničara | Politika | DW | 07.06.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Italijanska moda preko kineskih nadničara

Proteklih godina su brojni Kinezi pronašli posao u Italiji. Domaće stanovništvo na njih gleda kritički ili ih potpuno odbacuje. Usto je "pridošlice" još pogodila i kriza, te gledaju kako se snaći u teškim vremenima.

Dvojica muškaraca idu prema šanku iza kojeg poslužuje mlada devojka s tamnom kosom vezanom u rep i modernim šiškama. „Ni hao!“ pozdravljaju muškarci. „Ćao, ćao“, odgovara ta konobarica sa smeškom.

Je Pei ima 17 godina i dolazi iz Kine. U Italiji živi tek nekoliko meseci. Njen rečnik italijanskog je još ograničen. Ali već zna reči koje su joj potrebne da bi poslužila goste kapučinom i drugim napicima u kafiću u Falkonari, turističkom mestu na italijanskoj istočnoj obali. „Za mene je u ovom trenutku posebno važno, da naučim jezik“, objašnjava Je Pei. „To je ispred svega ostalog. Ako dobro budem govorila italijanski, moći ću da budem nezavisna. A ako po ceo dan šijete, onda je teško naučiti jezik.“

Masovna migracija

Jedna od fabrika odeće u blizini Riminija

Jedna od fabrika odeće u blizini Riminija

Poput većine Kineza u Italiji, i Je Pei dolazi iz provincije Žeijang u istočnoj Kini. Njena domovina, regija Kvingtian, okružena je brdima. Industrije i mogućnosti zapošljavanja tu gotovo i da nema. Pre 30 godina su Kinezi počeli da masovno dolaze u Italiju. Većina ih je našla posao u nekoj od fabrika odeće koje su proizvodile za italijanske modne kuće. Posao je bio jednostavan – prišivati dugmad na džempere ili rajsferšluse na farmerice. Ubrzo su kineski useljenici osnovali sopstvene fabrike odeće.

U poslednjih deset godina se broj kineskih useljenika utrostručio, na više od 200.000, što čini petinu svih useljenika u Italiji. Mnogi su dovodili svoje porodice, rođake i prijatelje iz Kine u Italiju i zapošljavali ih u svojim fabrikama. Brzo se pročulo da su Kinezi fleksibilni, brzi i jeftini.

„Made in Italy“ pomoću kineskih ruku

Ksi Fen je majka mlade Je Pei i živi u Italiji već šest godina. I ona je tu prvo pronašla posao u jednoj kineskoj fabrici, gde je radila više od 15 sati dnevno – za oko 750 evra mesečno. U Kini bi za isti novac, kaže, morala da radi osam meseci. Ksi Fen zna da kineski vlasnici proizvodnje iskorištavaju svoje radnike i ne isplaćuju plate na vreme, ali ističe ujedno da je posao u takvoj fabrici dobrodošao ljudima koji su tek došli u Evropu. „Kad radite za italijanskog šefa, morate plaćati stanarinu i sami ići u kupovinu. To je veoma nezgodno“, kaže ona. „Ali ako radite za kineskog šefa, onda se on makar pobrine za stan i hranu. Tako mi to radimo u Kini.“

Kinezi su sašili - ali je proizvod Made in Italy

Kinezi su sašili - ali je proizvod "Made in Italy"

Italijanska policija je, prema sopstvenim navodima, otkrila kineske fabrike u kojima se za male nadnice izrabljuje radna snaga. Mnogi rade po dan i noć bez ikakvih papira. Upravo zbog toga su Kinezi u Italiji i bili tako dugo „neprimetni“, pojašnjava za DW jedna policajka, koja želi da ostane anonimna. „Kinezi su veoma pametni i dobro organizovani. Oni namerno ostaju tihi, kako novine ne bi o njima pisale, i kako bi ih policija ostavila na miru.“

Otkad u poslednjih desetak godina sve više kineskih useljenika beleži privredni uspeh, poraslo je i nepoverenje prema njima, priča ova policajka, i to pre svega otkad Italija pati od visoke stope nezaposlenosti i dugova. Mnogi Italijani kritikuju da Kinezi ignorišu radnička prava tako što izrabljuju radnike i tom nepravednom konkurencijom uništavaju italijanske fabrike. Valter Zanin, profesor sociologije na Univerzitetu u Padovi istraživao je ovaj fenomen. Kaže da Kinezi ciljano traže jeftinu radnu snagu i da radno vreme od 18 sati nije retkost.

Zbog krize Kinezi traže alternative

Ali zbog krize u Evropi pati i italijanska modna industrija, a to opet znači manje porudžbina čak i za kineske fabrike u toj zemlji. Mnogi kineski useljenici stoga traže alternative – na primer u sektoru uslužnih delatnosti, kao što je to uradila i Je Pei. Neprimetni tu međutim ne mogu ostati. „Sad ću se potruditi da naučim italijanski da jednog dana, kad budem imala dovoljno novca, otvorim svoj kafić, kako bi moji roditelji mogli rano otići u penziju.“

Autori: Suzane Ma / Marina Martinović
Odg. urednik: Ivan Đerković