1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Ipak nisam za uniformu

Dobrovoljni vojni rok u Nemačkoj je probni kurs za mlade muškarce i žene. Ali skoro 30 odsto polaznika tog treninga odustane prerano. Izgleda da vojsci to ne smeta – ona ima svoje prioritete.

Nostalgija za kućom, karijera, lažna očekivanja… To su glavni razlozi zbog kojih mladi muškarci i žene odlučuju da prerano okončaju služenje dobrovoljnog vojnog roka u nemačkoj vojsci. Neki shvate da im se ne dopada da budu toliko udaljeni od svojih domova, neki dobiju ponudu za posao ili mesto na fakultetu. Tu su i oni koji su u početku mislili da je život u kasarni jednostavniji – njima se ne sviđaju ni obuka, ni zajedničke spavaonice, ni vojne vežbe.

potpukovnik Mihael Bakhauz

potpukovnik Mihael Bakhauz

Ali, nisu samo vojnici ti koji donose odluku da prekinu obuku u prvih šest meseci, objašnjava portparol Bundesvera, potpukovnik Mihael Bakhauz: „Ako vojska prekine obuku, to je najčešće iz zdravstvenih razloga polaznika ili zbog nedostatka fizičke sposobnosti.“

Dovoljan broj vojnika

Visoka stopa odustajanja ne iznenađuje kritičare programa dobrovoljnog vojnog roka. Ranije, dok je u Nemačkoj postojao obavezni vojni rok, i kada su mladi Nemci mogli da biraju između vojne i civilne službe, samo oni koji su to zaista želeli, odlučivali su se za vojnu karijeru. Znali su u šta se upuštaju i zbog toga je broj onih koji odustaju bio mali, objašnjava Harald Kujat, bivši general Bundesvera. „Pored toga, mi smo imali više vremena da sagledamo te mlade momke i vidimo da li su zaista spremni za vojsku. To je malo drugačije nego sad, kada za to imamo samo nekoliko sati. To bi trebalo da se uzme u obzir. Odavno smo mogli da vidimo da novi koncept neće funkcionisati.“

Harald Kujat

Harald Kujat

Međutim, Bakhauz tvrdi suprotno. On priznaje da odustajanja ima, ali, kako tvrdi, to je dobro poznata pojava i u drugim, civilnim treninzima daljeg usavršavanja, i svuda su razlozi slični. S druge strane, statistika pokazuje da čak 30 onih koji odsluže rok na koji su se ugovorom obavezali, taj svoj ugovor produžuju, neretko sve do maksimalne starosne granice. Sve u svemu, ako se uzme u obzir ukupan broj od 5.000 do najviše 12 i po hiljada dobrovoljaca na 170.000 pripadnika nemačkih oružanih snaga, čak i uz toliki broj „skidanja“ to još uvek nije nerešiv problem za nemačku vojsku. Ove godine se, naime prima 16.000 novih dobrovoljaca, a 80 odsto njih je već obuklo uniforme.

Bakhauz takođe odbacuje optužbe da vojska nudi utočište za „gubitnike“ koji nemaju gde drugo da odu. Od onih koji su regrutovani u aprilu, 43 procenta završilo je srednju školu, dok je skoro polovina regruta u julu imala završen najviši, napredni nivo srednje škole u Nemačkoj.

Loš imidž vojske

Bundesver se tokom proteklih godina sve više smanjivao. Manji broj vojnika kojih je nekada bilo 250.000, a sada 170.000, doveo je i do zatvaranje nekih od baza, kao i do oskudnijeg prisustva u određenim delovima zemlje. Kujat tvrdi da se zbog toga nemačka vojska ne bori samo protiv talibana u Avganistanu, nego i za sopstvenu reputaciju. „Smanjenje Bundesvera pojačava utisak da su mogućnosti i izgledi u vojsci ograničeni. To ne stvara pozitivnu sliku o Bundesveru“. Kujat ukazuje da u drugim zemljama, poput Francuske, Velike Britanije ili Sjedinjenih država, vojska uživa veći ugled među populacijom. U Nemačkoj, s druge strane, postoji opasnost da će vojska izgubiti svoje mesto u društvu ako manji broj ljudi bude dolazio u kontakt sa njom.

Pripadnici Bundesvera u Avganistanu

Pripadnici Bundesvera u Avganistanu

Iako se na vreme provedeno u vojsci ne gleda uvek kao na pozitivno iskustvo, bivši general ubeđen je da većina ljudi shvata da su iz toga izvukli nešto dobro. „Tu dolaze ljudi iz različitih mesta, profesija i društvenih okolnosti. To može da ima ogroman uticaj na njihov kasniji život. Što je Bundesver manji i manje privlačan, to su manje i mogućnosti za sticanje takvih iskustava.“

Kujat naglašava da pokušaji reforme vojske ne treba da se odnose samo na smanjivanje broja trupa i budžeta za njihovu opremu. Odlučujući faktor trebalo bi da bude odgovor na pitanje koje zadatke oružane snage mogu da ispune. „Naravno, morate da uzmete u obzir finansijska pitanja, ali to ne bi trebalo da bude ograničavajući faktor. Inače, biću primoran da šaljem vojnike u misije, znajući da oni nisu u stanju da ih ispune. To ne bi bila politika, to bi bilo kockanje sa sudbinom.“

Autori: Martin Koh / Nevena Cukućan
Odgovorni urednik: Ivan Đerković