Intervju sa Nadom Alavanjom

Nedavno je u Prodajnoj galeriji u Beogradu istoričar umetnosti Lidija Merenik uprilčila grupnu izlžbu predstavnika tzv. “Nove slike” 80-ih na kojoj su se, izmedju ostalih, mogli videti radovi i Milete Prodanovića, Vlade Nikolića, Mrdjana Bajića, Zorana Grebenarovića i mnogih drugih. Jedan od izlagača bila je i Nada Alavanja, slikarka koja više od 15 godina živi i radi u Dizeldorfu a bila je jedan od pokretača i zagovornika novog pristupa vizuelnim umetnostima koji je obeležio burnu osmu deceniju proslog veka.

Nada Alavanja rodjena je 1952.godine u Beogradu. Nakon završenog osnovnog i srednjeg obrazovanja, upisuje istoriju umetnosti 197. godine. Krajem sedme decenije uključuje se u već formiranu živu umetničku scenu oko Studentskog kulturnog centra čiji su najistaknutiji predstavnici bili Marina Abramović, Raša Teodosijević i Nenad Paripović, danas cenjena slikarska imena. O tom vremenu i samim počecima Alavanja kaže:

- SKC je u tom vremenu igrao veoma značajnu ulogu. Još od osnivanja, poznati umetnici i kritičari su gostovali tu a neki su čak i svoje prve korake napravili u SKC-u. Tako sam i ja počela tamoda radim , imajući neke izložbe zajedno sa prijateljima koji su već sedamdesetih godina radili u studentskom kulturnom centru…

- Mislim da je sasvim normalno za nekoga ko studira istoriju umetnosti da jednog dana pomisli da i sam može da slika. Nismo ni prvi ni poslednji kojima se to desilo.

Tokom 1978 godine startuje sa radom na fotografiji i crtežima, da bi 1981 počela raditi svoje prve slike. To je i period kada zajedno sa Miletom Prodanovićem, Vladom Nikolićem i Tahirom Lušićem osniva grupu Alter Imago koja je novim pristupom vizuelnim umetnostima doprinela njihovoj modernizaciji i ujedno bila tvorcem tzv. ”Novotalasnog” pristupa pop-kulturi, bilo da se radi o slikarstvu, književnosti ili rock and roll-u.

Taj izuzetno plodan umetnički period obeležila je mnogobrojnim samostalnim i kolektivnim izložbama: od Ljubljane i Zagreba, pa sve do Tuluza, Pariza i Njujorka:

-Jednostavno sam zadovoljna da smo bili prisutni u osamdesetim godinama i jako zadovoljna da smo uradili neke izuzetno dobre slike, da smo imali dobre izložbe, dobre kontakte sa ljudima, zaboraviću one loše i verovatno bih i danas ponovila, kada bih imala mogućnost, sve to isto…

-Zapravo, umetnost osamdesetih, bez obzira koliko je bila značajna u tom trenutku, nije bila nešto preterano ni vrednovana ni kupovana, tako da su muzeji ostali bez vrednih komada iz tog perioda.

Početkom devedesetih godina, sa rasplamsavanjem krize u bivšoj Jugoslavijii, početkom rata zajedno sa porodicom dolazi u Nemačku gde i danas živi.

Tokom devedesetih je saradnjom sa više galerija u Nemačkoj nastavila da se bavi slikarstvom a vrlo često je i gost kao izlagač u mnogobrojnim beogradskim izložbenim prostorima. Sada već u zrelim i životnim i umetničkim godinama, imajući iza sebe više od dvadeset samostalnih i preko stotinu kolektivnih izložbi, ovako objašnjava svoj današnji odnos prema umetnosti:

-Iz jedne fotografije, ja danas mogu deset radova da napravim. Recimo, uzmem jedan crtež i vidim da ga, pomoć kompjuterske tehnike, mogu drugačije urediti. Naime, iz te jedne stvari se nadovezuju druge, to jednostavno nije kraj…I to je predivno u umetnosti, što ja mogu da nastavim taj niz do kraja života ili, posle mog kraja, neko drugi može da se osloni na to ili eventualno da proda. I to je predivno u umetnosti. Mislim da ni u čemu drugom tako nešto ne egzistira…