Internet-giganti pred sudom

Znate li gde Fejsbuk, Gugl i Tviter čuvaju podatke o Vama? Glupo pitanje? Jeste – ako uzmemo u obzir samo tehničku stranu interneta. Zahvaljujući globalnim tehničkim standardima i brzoj vezi, praktično je svejedno da li se podaci o nekom nemačkom korisniku čuvaju na serveru u Nemačkoj, Švedskoj, Irskoj ili SAD.

To, međutim, nije svejedno borcima za zaštitu podataka o ličnosti. Za njih odlučujuće pitanje glasi baš: gde se čuvaju i obrađuju podaci? Velike firme kao što su Fejsbuk ili Gugl, postupaju onako kako im je najzgodnije. Podaci iz svih zemalja se čuvaju u domovini tih koncerna, a to su SAD. To znači da oni potpadaju pod američke odredbe o zaštiti podataka. A one su mnogo blaže od pravila EU. Osim toga, i američke tajne službe poput NSA tako imaju lakši pristup tim podacima.

Petnaest godina nam mažu oči?

Do sada su političari i vlasti zatvarale oba oka kada je reč o ovom problemu. Postupali su kao da su američke odredbe i odredbe EU o zaštiti podataka o ličnosti - jednake. „Sigurna luka“ – to je naziv sporazuma sklopljenog pre 15 godina, koji je omogućio da razmena podataka između SAD i zemalja EU bude tako neproblematična.

Sada bi, međutim, Sud pravde EU mogao da poništi taj sporazum. Generalni advokat suda Iv Bot je još pre dve nedelje objavio svoju ekspertizu ovog slučaja. Došao je do zaključka da u SAD ne postoji dovoljna zaštita podataka građana EU. Bot je kritikovao pre svega nadzor koji sprovode američke tajne službe. Njegova analiza ima karakter preporuke i nije obavezujuća za sud, ali sud obično sledi tu preporuku. Ako bi to učinio i u ovom slučaju, veliki američki internet-koncerni bi se našli pred velikim problemima.

Kako bi američki koncerni mogli da reaguju?

Koncerni bi imali više mogućnosti da reaguju. Jedna bi bila da se strogo pridržavaju novih pravila i pobrinu za to da se podaci o korisnicima iz EU zaista i čuvaju na teritoriji ove zajednice. To je moguće; Fejsbuk je, na primer, svoj posao u EU poverio je svojoj firmi sa sedištem u Irskoj. Ona je formalno nadležna za podatke svojih korisnika iz EU. Doduše, trebalo bi na drugi način tehnički sprečiti da se podaci i dalje memorišu u SAD. U tom slučaju bi EU morala da se umeša i izdejstvuje zaštitu podataka za svoje korisnike.

Fejsbuk bi od svojih evropskih korisnika mogao da zatraži i saglasnost sa skladištenjem njihovih ličnih podataka u SAD. Onaj ko nije saglasan, ne bi više imao pristup Fejsbuku. S obzirom na sve veći broj zavisnika od Fejsbuka, za koje bi tako nešto značilo propast sveta, to bi za ovaj koncern možda bilo najkomotnije rešenje. Nema više Fejsbuka za nemačke korisnike? Srdžba zbog toga bi pre pogodila Evropsku komisiju nego američke koncerne i njihovu lošu zaštitu.