Integracija uz pomoć buldožera

Pustinja Negev je ogromno područje koje se prostire na jugu Izraela. Ona zapravo deli pustinju Jordana od sličnog, neplodnog područja Sueckog poluostrva koje pripada Egiptu. Preko pustinje Negev i Izrael svojim južnim „vrhom“, dopire sve do Crvenog mora gde je smešten grad Eliat. Zapravo, to je praktično susedni grad grada Akabe u Jordanu – poznatog još od legendarne akcije Lorensa od Arabije protiv uporišta turske vojske u tom gradu još tokom Prvog svetskog rata.

Zato je generacijama i Negev bilo područje kojim su prolazili i u kome su živeli nomadski narodi poput Beduina. Tokom stvaranja države Izrael, Beduini nisu naročito marili za Jevreje – ali nisu stali ni na stranu Arapa i Palestinaca. Jedino što su želeli jeste da ih ostave na miru na ionako teškom području pustinje Negev. Izrael im se odužio činjenicom da su tamošnji Beduini državljani Izraela – ali, zapravo, samo teoretski.

„To je naša zemlja!“

Ta pustinja se u međuvremenu promenila, a promenili su se i odnosi između Izraelaca i Beduina. Pridružili smo se grupi turista – većinom starijih Amerikanaca, koji su u Jerusalimu išli na izlet u pustinju. Kad se autobus približio gradu Lakiji, na zaprepašćenje turista, autobus je okružilo čak pet policijskih vozila. Turistički vodič uplašene turiste pokušava da umiri rečima da „policija ne čini ništa što bi vas dovelo u opasnost“. Ali grad Lakija u međuvremenu je postalo područje na koje se ne ide (No-go), i gde je neophodna policijska pratnja. Ipak, organizatori puta žele da pokažu turistima „kako tamo zaista izgleda“.

Turistički vodič je Ari Brigs, Jevrej porijeklom iz Australije. U safari-pantalonama i sa šeširom u kojem izgleda kao Indijana Džons, neumorno, puna dva sata, objašnjava svoje viđenje istorije odnosa Izraela i Beduina – i „opasnosti“ koje dolaze od Beduina. Nomadski narod, tvrdi Brigs, „sve više i protivno zakonu“ zauzima područje pustinje Negev. On i njegova organizacija „Regavim“ trude da i tamo nasele Jevreje: „To je naša zemlja“. Mnoge izraelske vlade su „sramno zapostavile“ to područje, ali naseljenici će sve to da promene.

Jad i beda veštačkih gradova

Turisti u tom području koje, kako im kažu „bez Boga i zakona“, vade svoje fotoaparate da konačno i vide tu pretnju koja dolazi od Beduina. Ono što vide u Lakiji je samo đubre leži na ulicama, stare, propale kuće i među njima jedna škola. „Lakiju je izgradila vlada Izraela za 35.000 Beduina. Zapravo, tu živi jedva 7.000 stanovnika“, objašnjava Brigs. Žali se da je vlada „bacila kroz prozor“ gomilu novca kako bi Beduinima osigurala domove, ali oni puštaju da sve to propadne.

Lakija je doista dobar primer za život Beduina u Izraelu. Tu vlada potpuna beda i to područje je rekorder Izraela po broju nezaposlenih i po kriminalu – dok je po broju obrazovanih na samom dnu liste. Ali to je i „veštački“ grad koji je Izrael gradio da bi „urbanizovao i civilizovao“ nomadski narod, pretežno na severnom, potpuno neplodnom delu pustinje Negev. „Beduini i gradovi nikad nisu postali prijatelji“, objašnjava Halil Alamur. Doduše, Beduini više uglavnom ne žive u šatorima, ali i dalje žive od svojih životinja i od poljoprivrede.

Nezakonito na dedovini

On i njegova porodica već sedmu generaciju žive u naselju Alsira. Halil tvrdi da poseduje dokumenta da su zaista i vlasnici zemlje na kojoj žive i koju obrađuju – ali ta dokumenta država Izrael uopšte ne priznaje. Ne priznaje ni njihovih četrdesetak naselja u kojima Beduini žive od pamtiveka, pa tako u tim mestima nema ni električne energije, ni vode ni kanalizacije. Nema ni škola, javnog prevoza ni institucija javne uprave. Jer Izrael i ne želi da oni tamo ostanu: svako malo dolaze službenici u Alsiru i u druga mesta i kače na kuće Beduina obaveštenja da će ta zgrada biti srušena.

Alamur i njegove komšije zato svako malo moraju na sud da dokazuju da imaju svo pravo da žive tu gde žive. A to je teško jer Izrael njihova dokumenta ne priznaje. Halil u stvari uopšte ne razumije zašto sada Beduini smetaju Izraelu: „Mi nismo nikakvi neprijatelji države, mi želimo da se integrišemo“, objašnjava 47-godišnji Beduin. Ali ne po svaku cenu, jer integracija koja bi potpuno ignorisala tradiciju i vrednosti Beduina, i nije moguća.

U toku je inicijativa da se „legalizuje“ bar desetak tih drevnih beduinskih naselja, ali je nedavno Izrael 95 odsto područja pustinje Negev proglasio državnim vlasništvom. Čak i u tim okolnostima, Alamur apeluje na vlasti Izraela: „Ostavite nam bar tih preostalih pet odsto koje još imamo i napravićemo od toga najbolje što se može – na dobrobit svih nas.“

Ipak, vizija turističkog vodiča izgleda potpuno drugačija. Turistima u autobusu najavljuje vrhunac putovanja u pustinju Negev: posetu jednom jevrejskom farmeru koji živi u pustinji, uprkos svim Beduinima. A jedna putnica u autobusu izjavljuje: „hvala Bogu da ovde ima i Jevreja“. Ostali turisti to pozdravljaju aplauzom.

Autori: Ulrike Šlajher / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković