Igra po američkim pravilima

Retko kada je donošenje jednog sporazuma u Evropskoj uniji bilo tako sporno kao što je to slučaj sa TTIP. Za to ima dobrih razloga: Sadržaj pregovora je nedostupan javnosti. Sigurno je da stvaranje zajedničke zone slobodne trgovine između SAD i EU najviše koristi američkoj strani koja će pomoću EU-tržišta nastojati da unekoliko oporavi svoju posrnulu privredu. Prema podacima fondacije Bertelsman, uz TTIP bi prosečni privredni rast u EU u periodu od 15 godina godišnje iznosio svega 0,034 odsto bruto-društvenog proizvoda a u SAD: 0,028 procenata. Procena broja novih radnih mesta koja bi TTIP doneo se kreće između 13.000 (fondacija Bertelsman) i 1.800 godišnje (Ifo-Institut univerziteta za ekonomska istraživanja u Minhenu).

Glavne oblasti koje reguliše Sporazum su pristup tržištu (ukidanje carina), stvaranje globalnih pravila trgovine i saradnja na planu regulisanja tržišta. Vrlo važne aspekt predstavljaju i ujednačavanje standarda na planu životne sredine, zdravstvenih standarda i zakona o životnim namirnicama.

Prihvatanje američkih pravila?

Organizacije za zaštitu potrošača i životne sredine prenose da Sporazum treba da omogući uvoz genski manipulisanih organizama kao i da otvori tržište EU za prehrambene proizvode od takvih organizama. One upozoravaju da će u tom slučaju Brisel prihvatiti uslov Vašingtona da se takve namirnice prodaju bez odgovarajućih oznaka. Strahuje se i od drugih sličnih ustupaka američkoj industriji, na primer, da će u EU na velika vrata ući namirnice obrađene hemijskim procedurama koje su u EU trenutno zabranjene. Najčešći primer koji se pri tome pominje u medijima su pilići koji su pre otpremanja u trgovine potopljeni u rastvor hlora radi dezinfekcije – tipična američka metoda.

„Ujednačavanje standarda“ dve strane u takvim slučajevima znači zapravo odricanje od standarda EU u korist američkih – jer EU, posebno kada je reč o ishrani stanovništva, ima strože standarde od SAD. I pored toga, predstavnici EU najčešće govore da visoki standardi te zajednice ne mogu biti dovedeni u pitanje ili ne mogu biti predmet pregovora.

Sporazum o zaštiti investicija

No, još veći problem od „ujednačavanja standarda“ predstavlja sporazum koji prati TTIP i tiče se zaštite investicija. U Nemačkoj poznat pod skraćenicom ISA – Sporazum o zaštiti investicija, on za koncerne znači garanciju da dogovoreni standardi, norme ili zakoni po sklapanju sporazuma više neće biti menjani. Ako se to desi, može da dođe do tužbe investitora protiv države; on može da traži naknadu štete zbog propale mogućnosti investiranja. Ako se sporazumom dozvoli fraking, nijedna država neće smeti naknadno da ga zabrani, jer bi tako propala moguća dobit investitora. Ako do zabrane ipak dođe, koncerni će imati pravo da tuže države, ali o tužbama neće odlučivati nacionalni sudovi, već međunarodni arbitražni sudovi čije osoblje čine pravnici svih vrsta. Tako ne samo što se stvara paralelni (i nadnacionalni) pravni sistem, već se koči i menjanje i usavršavanje zakona o zaštiti životne sredine, zaštiti potrošača ili zaštiti podataka.

Sporazum o zaštiti investicija znači da koncerni jačaju svoju moć u odnosu na nacionalne vlade, parlamente i sindikate: područja koja regulišu resori finansija ili privrede, zaštite životne sredine, obrazovanja i kulture, pa i radnog i socijalnog prava, bila bi izložena pravu koncerna na tužbe podnete iz komercijalnih interesa, kao i regulatornoj moći arbitražnih sudova koji nemaju demokratsku legitimaciju i ne podležu demokratskoj kontroli. U slučaju da arbitražni sud presudi na štetu države, kaznu plaćaju – poreski obveznici.

Nestanak socijalne države

Postoji još jedan značajan aspekt Sporazuma o zaštiti investicija: zemlje Evropske unije u manjoj ili većoj meri obezbeđuju socijalno osiguranje novcem ubranim od poreza. U Nemačkoj se za sisteme socijalnog osiguranja izdvaja 38,4 odsto bruto-društvenog proizvoda, što je nešto više od proseka EU; u SAD, međutim, ta stopa iznosi samo 25,1 odsto. Drugim rečima, u SAD je državni sistem socijalnog osiguranja – znatno slabiji. Postoji realna opasnost da američki koncerni u EU iskoriste svaku mogućnost podizanja tužbi protiv pojedinih država kako bi izbegle visoke troškove doprinosa za socijalno osiguranje u ceni rada. A to zapravo predstavlja egzistencijalnu pretnju za budućnost socijalne države.

Kritičari u EU strahuju i da bi u TTIP mogao da bude ugrađen i restriktivni odnos američke države prema pravima radnika i sindikatima. SAD nisu ratifikovale standarde Međunarodne organizacije rada ILO u koje spadaju i norme o pravima sindikata. Sindikati su u SAD postali gotovo beznačajni; 2013. je broj sindikalno organizovanih radnika u toj zemlji bio najniži u poslednjih 97 godina. Prema navodima Zavoda za statistiku rada, samo tokom prošle godine se broj takvih radnika u SAD smanjio za 400.000, a u privatnom sektoru je u sindikate bilo učlanjeno samo 6,6 odsto radnika. U više saveznih država su sindikati izgubili značajne pregovore o platama, ali i sudske procese, tako da je njihova pozicija zapravo slabija nego ikad.

I pored svega toga, pregovori o Sporazumu o transatlantskom i investicionom partnerstvu se vode iza zatvorenih vrata; to stalno rađa nove sumnje u čistotu namera EU da sačuva svoje uslovno blagostanje u svetu u kojem se dominacija na tržištu polako pomera u pravcu Azije i zemalja BRICS – Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južnoafričke Republike. Pregovori bi trebalo da potraju dok se ne postigne konsenzus. A zatim će TTIP morati da bude izglasan u Evropskom parlamentu. Samo ako tekstom ugovora to bude predviđeno, moraće da ga potvrde i nacionalni parlamenti.