I u Bosni se može živeti od svog rada

Selo Klotjevac na četrdesetak kilometara od Srebrenice smestilo se na obali reke Drine koja tu čini i veštačko jezero za potrebe hidroelektrane. U 64 kuće do rata se živelo dobro od stočarstva i poljoprivrede, jer ovde uspeva sve čak i smokve. Povrh svega većina muškaraca je bila zaposlena u šumarstvu ili građevini jer to je Osat, zavičaj čuvenih neimara. Iz Klotjevca je poniklo puno učenih glava, inženjera, sudija,lekara, profesora čak i univerzitetskih.

Kao i u bezbrojnim drugim selima u ovoj zemlji posle rata zatičemo ruševine, korov i pustoš, ali života ipak ima. Istina, danas se u Klotjevcu stalno živi u svega 6 kuća. Ovo je lep kraj pogodan za turizam, odmor, lov i ribolov pa mnogi izgradiše vikendice i povremeno dođu.

 - pročitajte još: Pivom i rokom protiv letargije u Srebrenici

Povrh sela na uzvišenju sa kojeg puca prelep pogled na Drinu, jezero i litice Tare na drugoj obali u Srbiji nalazi se lepa, velika kuća, sa fasadom koju ni u gradovima nemaju, mnoge posle rata obnovljene kuće. Ovde žive braća Mešanović Hamed i Mehmedalija. Obojica su mladi ljudi u punoj snazi. Hamed je već i oženjen ima malu decu.

Mele se ne predaje

Mehmedalija ili Mele, kako ga zovu još nije oženjen. Iako se to na prvi pogled ne vidi, jer ne silazi sa snažnog motora na četiri točka, Mele je delimično paralizovan, ne može da hoda. Uvek nasmejan i raspoložen za šalu Mele o tome priča bez ustezanja:

„Dok smo bili u izbeglištvu jedne zime sam pecao ribu. Led na zaleđenoj reci je pukao i ja sam naglavačke upao u ledenu vodu. Razboleo sam se, imao problema sa kičmom i nakon dve operacije, pre pet godina, noge su mi ostale nepokretne“,priča Mele.

Iako je na početku bilo teško, da prihvati da više neće moći da hoda, Mele nije klonuo duhom, nije se predao.

„Nikad se ni neću predati, radiću šta mogu i koliko mogu. Uvek sam bio, kako to kažu kod nas, živ, nemiran, voleo sam raditi. Kad su mi noge ostale oduzete prvo me uhvatila neka apatija mislio sam da je moj život završen a onda sam se trznuo i počeo razmišljati šta i kako dalje. Pao mi je na um ovaj motor. Nismo ni znali da li ću ja to moći voziti ali brat mi ga je kupio i malo po malo sve sam to savladao. Navikao sam se sad na motor tako da mi se ponekad čini da kao da idem na svojim nogama. Sa njim stižem svuda“, priča Mele ne skidajući osmeh sa lica.

Mešanovići su zadovoljni svojim životom

Priču dalje nastavlja drugi Mešanović, Hamed: „Bratova nesreća i meni je dala još više snage. Ujutro dok pijemo kafu, treba mu pola sata da se obuče, na kolicima da dođe do motora na koji ga popnemo i on tako na motoru uz pomoć dva ovčarska psa, čuva ovce. Kad ja radim u šumi ili orem, frezam i slično, moja žena oko kuće, deca u školi, on je znao po ceo dan na kiši biti sa kišobranom na motoru kod ovaca. To u meni budi neka osećanja da idem napred i da radim ono što mogu i ne mogu“.

Hamed kaže da se ne žali na život, jer kako kaže vidi da se u mnogim mestima u BiH živi lošije nego ovde:

„Koliko je svet para dao za Srebrenicu svi mi što danas živimo u ovoj opštini Bošnjaci, Srbi i drugi, mogli smo biti gazde, pravi domaćini da su političari koji su tu pomoć delili, radili to ravnomerno, da su gledali da svako dobije nešto i to ono što mu je potrebno a ne da neki dobiju pet donacija, drugi ništa a da ne pričamo o onom što se prodalo i ljudi se vratili opet u federaciju ili su otišli vani. Dosta pomoći je sa kamiona na kamion pretovarano i odmah se iz Srebrenice vozilo za Tuzlu, Sarajevo i ko zna kud. Ja to ne govorim radi sebe jer hvala Bogu, imam dovoljno, meni manje više i ne treba ništa“, kazuje Hamed.

Na odlazak iz BiH i ne pomišljaju

Pitamo ga je li i on možda razmišljao da ode odavde negde gdje se lakše i bolje živi?

„Ja i moj brat kad smo se vratili, on je tada bio pokretan. Da smo čekali pomoć opštine ili nekog drugog da od toga živimo ili da nam nešto daju i mi bi smo verovatno sada bili negde u Nemačkoj, Švajcarskoj i ko zna gde. Nas troje moja supruga, ja i moj brat smo uzeli svoje živote u svoje ruke i poturili leđa da radimo i ostanemo ovde, pa kako nam bude“.

Hamed kaže da su po povratku u rodno selo, na početku imali nešto pomoći od opštine i federacije, ali da su sve što danas imaju, stekli svojim znojem i upornošću.

„Pre 15 godina, došli smo na temelje porušene kuće bez igde ičeg. Počeli smo sa četvoro jagnjadi koje sam kupio na Ozrenu i doveo ovamo kad smo se vratili. Danas hvala Bogu imamo stalno oko 120 do 150 ovaca a u proleće sa jagnjadima do 250. Imamo trenutno nešto krupne stoke, dve krave, dva bika, četiri junice, neki dan sam prodao dva bika. Ovaj traktor što sad imam mi je peti što sam promenio od kako smo se vratili. Sve sam ih kupovao svojim novcem, ni jedan nisam dobio u donaciji.“

Hamed dalje govori da je glavna zarada od prodaje stoke ali ga komšije iz drugih sela zovu često da im nešto uradi sa mašinama ili traktorom pa se i tako nešto zaradi. Supruga radi u plasteniku i od toga dosta proda, zatim sir, kajmak i med su tražena roba kad je dobrog kvaliteta, a u Klotjevcu je sve prirodno.

„Od zarade sa ovog imanja sam napravio kuću i kupio tri placa u Federaciji što me koštalo ukupno oko 100 000 maraka. Imam sve potrebne mašine i priključke za traktor, sve smo to zaradili i kupili. Jedino se mnogo zahvaljujem UNDP-u koji mi je pomogao da napravim štalu za ovce. Pomogli su mi i u kupovini prikolice za traktor kosačice, vage i mašine za šišanje ovaca, deo para sam dao ja, deo oni. Sve drugo smo zaradili i hvala Bogu da je tako. Još da mi je brat ostao zdrav...“, sa setom u glasu govori Hamed.

Nesposobni političari na daju da narod bolje živi

Hamed i Mele kažu da im ni na pamet ne pada da sele negde iz svog sela, a kamoli iz Bosne i Hercegovine, dok Mele dodaje: „Može se ovde itekako dobro živeti. Još da imamo političare koji bi brinuli da narodu bude bolje umesto što pred svake izbore pokušavaju da nas ponovo zavade. Nesposobni političari ne daju da narod bolje živi.“

 - pročitajte još: Sećanje na ukrajinski bataljon u Žepi - lice heroja, naličje pijanog švercera

Hamed kaže da oni nisu naučeni da mrze nikog, a uprkos svemu što se desilo valja živeti dalje.

„Iz moje familije nije došlo 17- 18 najbližih od oca, amidže, pa dalje", kazuje Hamed (nije došao ili nisu došli preko šume, ovdje je u narodu uobičajeni izraz za nestale padom Srebrenice op.autora). Bez obzira na sve to mi moramo gledati napred, moramo misliti o budućnosti, moramo živeti dalje i sarađivati jer za mene su ljudi isti. Svaki čovek koji pomogne drugom čovjeku, bez obzira koje je nacionalnosti, on je za mene čovek. A ovi danas političari koji nas samo dele na naše i njihove nište drugo i ne znaju. Ja tvrdim da bi jedan običan seljak kao moj amidža Dulan što čuva ovce, bolje vodio opštinu pa i državu nego što je vode oni jer za to treba pre svega biti domaćin, misliti o svakom članu domaćinstva ali i o celom domaćinstvu i njegovom napretku. Tada bi nam svima u ovoj zemlji bilo bolje, nikom ne bi bilo tesno i ne bi morao hleba tražiti po belom svetu“, završava priču Hamed Mešanović iz sela Klotjevac u opštini Srebrenica.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android