I mladi u Nemačkoj "zavisni" su od brendiranih proizvoda?

Onima kojima to ne podje za rukom, bivaju etiketirani "da nisu kul". Da li ih to čini srećnijim ili jednostavno vole da troškare? Možda ćemo saznati odgovor u priči koja sledi...

"Obožavam brend Dolče Gabana. To je dobra marka..."

"Meni je važno da sam dobro odeven. Važan je dizajn i kvalitet garderobe. Bolji dizajneri imaju bolju odeću, upravo su zbog toga i postali poznati", ovako razmišlja omladina Nemačke.

O kom god brendu da je reč, jedno je izvesno. Mladi u Nemačkoj su prilično zavisni od markiranih proizvoda. No-name (no nejm) farmerke ne dolaze u obzir, isključivo Levis, nikako bilo koji MP3 plejer već pre svega Ipod. Parfem, recimo Hugo Boš. Da li je time i kvalitet života današnje omladine bolji. Prof. Mihael Bošnjak, stručnjak za psihologiju reklama o tome kaže:

"Brendirana roba je zapravo mogućnost da se udvolji nekim ljudskim potrebama. Dakle to je zamena za nešto što nam možda na nekom drugom planu nedostaje. Deficiti poput nedovoljnog socijalnog kontakta ili jednostavno želimo da budemo nešto više, lepše, aktraktivnije. To je predstava koju imamo o markama kojim pribegavamo."

Ako ste mislili da je u kupovini markirane robe nemoguće izgubiti kontrolu, prevarili ste se. Mladi britanski novinar Nil Burman priča o svom iskustvu. U početku je delovalo naivno a onda je sa devojkom otputovao u Indiju. I u odsustvu glamura sustigla ga je groznica glamura. Blekberi organajzer je morao biti tu, zatim se krenulo u potragu za internet kafeom jer na Ebay-u bila rasprodaja Gučijevih trendi majica. I tako dalje i tako bliže. Po povratku u London shvatio je da je situacija van svake kontrole.

"Prošle godine sam uzeo sve brendirane stvari, polio ih benzinom i zapalio. Odelo od Vivijan Vestvud, Adidas patike, Kelvin Klajn pantalone... sve je izgorelo u plamenu. Ono što nisam moga sa spalim, polomio sam – kao npr. DVD plejer i fletskrin", priča Nil.

Nil je potom završio na terapiji i to mu je pomoglo. Svestan je da mu skupe stvari ništa dobro donele. Objašnjava medjutim da je teško navići se na normalan život. U medjuvremenu je malo zalutao u drugu krajnost. Prestao je da kupuje i najosnovnije stvari i počeo da ih na alternativni način sprema.

Profesor Bošnjak smatra da je život bez "zvučnih marki" moguć. Važno je imati alternativu kaže on. Mora se očuvati ili ojačati samopouzdanje i pronaći socijalna satisfakcija u drugim stvarima.

Nil je u medjuvremenu napisao knjigu "Goodbye Logo" i ponosan je svojim postupcima:

"To je najbolja stvar. Ceo projekat je ovekovečen knjigom. Nakon što sam svoj identitet oličen skupim stvarima uništio, stvorio sam novi brend: novog nemarkiranog sebe."