1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

„I jedni i drugi najradije bi nas poslali na Mars“

Preporuka UNHCR-a o ukidanju izbegličkog statusa hrvatskim izbeglicama u Srbiji izazvala je strahovanje da će biti otežano rešavanje njihovih problema. Individualne sudbine ponovo su pale u drugi plan.

U Srbiji postoje brojna izbeglička udruženja i nevladine organizacije koje rade na rešavanju stambenih i ostalih pitanja za sve izbeglice, među kojima je i oko 40.000 iz Hrvatske. Uprkos tomu, definitivno rešenje za njih nije nađeno ni 20 godina od trenutka kada su i zvanično dobili status izbeglica.

Taj proces može biti još više otežan i usporen preporukom Visokog komesarijata za izbeglice (UNHCR), kažu predstavnici republičkog Komesarijata za izbeglice, nevladine organizacije Grupa 484 i Koalicije udruženja izbeglica u Republici Srbiji. Oni objašnjavaju da je čitav niz projekata ugrožen, posebno Regionalni stambeni program, u kojem učestvuju Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Srbija i Crna Gora, i čiji je cilj konačno rešenje stambenog pitanja za izbegle.

„Status izbeglica ne bi trebalo da bude večan, on je privremena kategorija koja se završava. Ipak, još uvek ne vidimo konkretna rešenja – zgrade, objekte, kuće namenjene tim ljudima. Nije mi do kraja jasno zbog čega je ta preporuka došla u ovom trenutku“, kaže za Dojče vele izvršni direktor Grupe 484 Vladimir Petronijević.

Flüchtlingsbüro Serbien Danijela Popovic Roko

Danijela Popović Roko

„Regionalni stambeni program trebalo bi da se sprovodi u narednih pet godina što bi dovelo do ukidanja izbegličkog statusa“, objašnjava pomoćnica komesara za izbeglice Srbije Danijela Popović Roko. Ona strahuje da bi posle preporuke UNHCR-a za takve projekte moglo da bude smanjeno interesovanje i donatora i drugih zemalja u regionu. „Otkada je Hrvatska 2013. ušla u Evropsku uniju, njeni budžeti za stambeno zbrinjavanje drastično su smanjeni, tako da je pitanje šta možemo očekivati u budućnosti”, kaže Popović Roko.

Neki i dalje u neljudskim uslovima

Predsednik Koalicije udruženja izbeglica Miodrag Linta pozitivno ocenjuje odluku Ministarstva spoljnih poslova Srbije da odbaci preporuku UNHCR-a. On ukazuje na teške egzistencijalne probleme s kojima se neki od izbeglih suočavaju i danas.

„U neformalnom kolektivnom centru Kotež živi 15 porodica sa 35 članova. Uslovi su katastrofalni. Tražili smo od komesarijata da ga legalizuju, ali su rekli da to ne mogu da urade, tako da su ti ljudi doslovno prepušteni sami sebi“, kaže Linta.

Među stanovnicima centra u Kotežu je i Milan Prusac koji je iz Hrvatske izbegao 1995. godine. Ne želi da se vrati u Hrvatsku, ali u Srbiji i dalje ne nailazi na dovoljnu podršku nadležnih institucija. „Sin mi je završio elektrotehniku, ali posla nema. Žele da nas izbace iz centra, a nisu nam obezbeđeni nikakvi uslovi“, kaže on.

Flüchtlingsbüro Serbien Miodrag Linta und Milan Prusac

Miodrag Linta i Milan Prusac

Iz okoline Zadra je pre 20 godina izbegla Ana. Ona je danas advokatkinja u Beogradu. Njena porodica uspela je da dobije sredstva za obnovu kuće, koja im je bila srušena, a majka je u Hrvatskoj stekla penziju. U Hrvatsku se neće vratiti, a u iskrenost nekih organizacija koje se bave rešavanjem problema izbeglica – ne veruje.

„Interesovanja za individualne sudbine nikada nije bilo. Na početku karijere radila sam u jednoj nevladinoj organizaciji koja je pružala pravnu i psihološku pomoć izbeglicama. Imali smo projekte koji su bili finansijski ograničeni. Vodila se evidencija o tome koliko je ljudi dolazilo, šta su tražili… Zapisivala sam svaki slučaj pojedinačno – šta su njihovi problemi i potrebe. Mislila sam da je to koristan izveštaj, ali sve se svodilo samo na brojke, ljudi nije bilo nigde“, kaže Ana. Jedna od najvažnijih stvari za siguran povratak hrvatskih izbeglica je stalan dijalog Hrvatske i Srbije, naglašava Miodrag Linta. „Važno je aktiviranje postojećih međudržavnih povereništava, između ostalog i za imovinu“, naglašava on.

Ljubav prema zemlji bez nacionalnih obeležja

Ne može se predvideti koliko će još vremena proći dok se definitivno ne reše problemi svih izbeglih, kojima je pomoć i dalje potrebna. Mnogi koji su 90-ih godina u Srbiji imali status izbeglice, u međuvremenu su dobili srpsko državljanstvo, a neki su otišli da žive u inostranstvo. Tamara Ž. je sa 15 godina 1991, sa porodicom iz Zagreba došla u Beograd. Danas živi u Holandiji.

Zehntausende Serben auf der Flucht

Izbeglice napuštaju Hrvatsku 1995.

„Stan u Hrvatskoj nam je oduzet po zakonu po kojem to tako biva, ako se u njemu ne boravi duže od šest meseci. Imali smo stanarsko pravo. Danas se tata nada da ćemo 'stambenim zbrinjavanjem' dobiti svoj deo sveta, negde u Lici, odakle su moji roditelji. Postoji milion prepreka, i realnih i nerealnih, koje onemogućavaju povratak… Možda bi nas i jedni i drugi rado prebacili na Mars, kaže nekad moj tata...“

Tamara ne namerava da se vrati u Hrvatsku, iako je i dalje vezana za mesto u kojem se rodila. „Tata bi voleo da se vrati. Ja bih volela da se on vrati, jer ta emocija za zemlju u kojoj si rođen, bez apsolutno ikakvih geografsko-nacionalnih obeležja je rečima neopisiva“, kaže Tamara.

Svoju slobodu i mir našla je u Holandiji. „Ipak, i dalje mi je knedla u grlu kada vidim nesrećna lica majki koje hodaju po grobljima. Majki, samo majki, jer majka je majka, koje god vere bila. I dalje mi srce zaigra kad pomislim na ono zagrebačko potkrovlje, najlepši vidikovac u Lici, ili brezu ispred bakinog stana... No uzalud ga umirujem“, zaključuje svoju priču Tamara.

Autorka: Una Sabljaković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković