I dalje na snazi zakon iz vremena nacizma

Evropskom sudu u Strazburu požalila su se četiri zatvorenika kojima je određen takozvani „zatvor iz bezbednosnih razloga“ (Sicherheitsverwahung), ali ne u samom sudskom procesu nego, u jednom slučaju, samo tri dana pre nego što je zatvoreniku isticala zatvorska kazna od tri i po godine zatvora.

Evropske sudije smatraju da je to uskraćivanje prava na slobodu i odlučili su da Nemačka mora oštećenima da plati ukupno 125.000 evra odštete za pretrpljeni bol. Ta odluka evropskih sudija izazvala je burne reakcije u Nemačkoj, između ostalih i ministra pravosuđa pokrajine Donje Saksonije Busemana koji je, usprkos odluci Strazbura, izjavio da je njegova pokrajina poznata po „tvrdoglavim ljudima“ i da ni nakon odluke suda on „neće pustiti ni jednog jedinog na slobodu“.

Zatvor na osnovu sumnji

Ma koliko može da zvuči stravično da je još uvek na snazi zakon koji su doneli nacisti u novembru 1933. i prema kome neko u Nemačkoj može da bude osuđen na boravak u zatvoru i nakon odslužene kazne, tvrdoglavost ministra i negodovanje nemačke javnosti zbog odluke Strazbura takođe može da se razume. Jer ta zatvorska mera može da se odredi u slučajevima kada postoji velika verovatnoća da do krivičnog dela može ponovo da dođe i po pravilu su njom pogođeni počinioci seksualnih zločina.

I u slučaju zatvorenika kojem je određen zatvor iz bezbednosnih razloga samo tri dana pre isteka kazne, reč je o čoveku iz Bavarske koja je osuđena na zatvor zbog silovanja dve žene i koji je čak donekle uspeo uz pomoć žalbi da bude uslovno upućen u psihijatrijsku bolnicu. Tamo je potom ponovo napastvovao dve dementne starice.

Kršenje načela Rimskog prava

U Nemačkoj je do sada oko 500 osoba zadržano u zatvoru iz „bezbednosnih razloga“ i po pravilu je reč o osobama koji su završile u zatvoru zbog teških nasilničkih krivičnih dela, uključujući i polno zlostavljanje maloletnika. Ali Sud za ljudska prava se prilikom donošenja slične odluke 2009. nije bavio krivičnim delima koja su te osobe počinile, nego načelom da su osuđeni na zatvor i nakon sudskog procesa na kojima im se sudilo za počinjen zločin, i to samo na osnovu sumnje da bi opet mogli da počine krivično delo. To se protivi temeljnim načelima i tradiciji Rimskog prava. Povrh toga, sudije u Strazburu optužuju Nemačku zato što tim zatvorenicima ne nudi dovoljno opcije za rehabilitaciju i povratak u „normalan“ život - često zbog mera štednje u samim zatvorima.

Nemački pravnici, političari, ali i javnost svesni su da je „Sicherheitsverwahung“ na ivici pravilnosti, a isto tako su nesložni, šta onda učiniti sa osobama koje i u zatvoru ne kriju da se spremaju za novi zločin. Propis o zatvoru iz bezbednosnih razloga se u poslednjih dvadesetak godina promenio nekoliko puta, a početkom 2011. stupila je na snagu odredba kojom se zabranjuje izricanje takve kazne naknadno, dakle posle sudskog procesa. Trenutno je u nemačkim zatvorima pet osoba koje su tako osuđene i verovatno je da će one biti puštene na slobodu.

I na kraju - pre Drugog svetskog rata čitav niz zemalja Evrope je imao slične propise, a danas je takva kazna moguća samo još u Švajcarskoj i Austriji. I Velika Britanija razmišlja o „preventivnim“ zatvorskim kaznama, a to je moguće i na Novom Zelandu.

Autor: A. Šubić (dpa)

Odg. ur: I. Đerković