1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Hrvatske krojačice na ivici propasti

Nakon što je „Clean Clothes Campaign“ objavila kako svetski modni brendovi iskorišćavaju radnike u istočnoj Evropi i Turskoj, DW je istražio kakva su primanja hrvatskih krojača, koji rade za strane naručioce zaista.

Odgovor smo najpre pokušali da pronađemo u sinonimu za kvalitetnu odevnu industriju – u varaždinskom preduzeću Varteks, koje se na svojim internet stranicama hvali saradnjom sa svetski poznatim markom Hugo Boss. „Varteks za Boss proizvodi od 1994. godine i zbog toga je već petnaestak poslednjih godina u vrhu lestvice najboljih kontraktora te modne kuće“, navodi se na internet stranici. Zapravo je reč o firmi koja je, uz brojne probleme koje prate tekstilnu industriju u Hrvatskoj, ipak uspela da preživi i sačuva više od 1.800 radnih mesta. Veliki deo te donekle pozitivne priče čine i poslovi za velike strane naručioce.

Kompaniju smo telefonom i pismeno obavestili da dolazimo u Varaždin, izrazivši želju da porazgovarali sa nekim iz uprave o „preniskim primanjima“ radnika u tekstilnoj industriji, problemima u poslovanju i mogućnostima njihovog otklanjanja – ali odgovor nismo dobili. Tim neobičnije jer je predsednik Uprave Varteksa, Zoran Košćec ujedno i predsednik Udruženja tekstilne i odevne industrije pri Hrvatskoj privrednoj komori (HGK), preko koje smo takođe pokušali da dogovorim susret.

O platama u branši nas je, umesto njega, izvestila stručna saradnica Privredne komore, odnosno sektora za industriju Branka Prišlić, ali konkretne optužbe koje je „Clean Clothes Campaign“ isporučila na adresu firme Hugo Boss i njegovih partnera – nije želela da komentariše. Kaže, prosečna mesečna zarada u primarnoj tekstilnoj industriji, u aprilu bila je na nivou od 5.082 kuna (bruto), što znači da radnik na kraju dobija 3.765 kuna (495 €). U odevnoj industriji plate mogu biti i manje – 3.857 kuna bruto ili 2.929 kuna neto (385 evra). Ipak, reč je o proseku, koji često prikriva pravo stanje na terenu.

Ćute i rade

Kako je raditi za veliki svetski brend i koliko može da se zaradi pokušali smo da saznamo i od samih Varteksovih krojačica. Ali čak i preko sindikata i/ili udruženja građana, bilo je nemoguće pronaći neku radnicu spremnu na razgovor, punim imenom i prezimenom, koja bi opisala stanje u tom preduzeću. Radnice u varaždinskim pogonu poručuju kako „nisu zainteresovane za razgovor sa medijima“ ili jednostavno kažu: „dobro je kako je moglo biti.“ Na pitanje koliko zarađuju, odgovaraju kiselim osmehom i okreću glavu.

Da ta zarada nije velika i da je manja o hrvatske prosečne plate, potvrdio nam je i šef sindikata tekstila, obuće, kože i gume, Nenad Leček. „U Varteksu krojačice rade za 2.500-2.600 kuna neto (330 – 342 evra). To je plata za normalno radno vreme i normalno obavljanje radnih aktivnosti. S tim da one koje imaju sreću da možda rade i neku subotu dodatno, njima firma isplaćuje nešto više novca. Pre nekoliko godina smo sproveli anonimnu anketu i to se otprilike tu kreće. Prosek povećavaju majstori, rukovodioci, ali krojačice primaju toliko, sa par kuna razlike gore - dole.“ Ista je situacija, kako smo uspeli da saznamo, i u drugim sličnim firmama, a ponegde je i gora.

Time su, što se Hrvatske tiče, optužbe na račun brenda Hugo Boss, prema kojima ova kompanija vodi računa od tome da partneri u drugim zemljama isplaćuju barem zakonom propisan minimalac. Ali pravo je pitanje kakav život takva plata može da omogući kada kilogram mlevenog mesa u supermarketima košta oko 40 kuna (5,40 €), jedan par srednje kvalitetnih cipela 760 kuna (100 €), a komplet udžbenika za prvi razred gimnazije čak 2.300 kuna (300 evra).

Surovi odnos ponude i potražnje

I dok nam iz HGK odgovaraju da je cena rada u tekstilnoj i odevnoj industriji "rezultat odnosa ponude i potražnje", Sanja Sarnavka predsednica organizacije „Kuća ljudskih prava“ ne sumnja da je reč o iskorišćavanju tekstilnih radnika. „Na kraj krajeva, i to tržište i njegova pravila su stvorili oni koji imaju moć. Nije ono došlo iz svemira pa mi sad plivamo u njemu. Svi se formalno kunu u ljudska prava, a ona se krše svakodnevno. Uz to, svi govore 'bitno je da se radi' i stvorena je nesigurnost oko radnog mesta. Umesto da se razgovara oko povećanja standarda svih radnika, govori se 'budi srećan da uopšte radiš'. To je živi primer hrvatskih tekstilnih radnica. Ako imaju supružnika ili dete koji rade u drugoj branši, ili člana porpodice koji prima penziju, onda nekako krpe kraj s krajem.“

Kada se o stranim kompanijama koje su na taj način prozivane u javnosti govori, Sarnavka se, uz brend Hugo Boss, priseća i Benetona. „Svi smo bili oduševljeni njihovim kampanjama kojim su propagirali socijalnu odgovornost. A onda smo u Hrvatskoj videli kako žive te radnice, najčešće uz ugovor na određeno vreme. Ako jedna digne glas, odmah je mogu skloniti, jer postoje stotine žena koje će preuzeti njen posao. Užasno je to što smo se vratili sto godina unazad. Ne treba zaboraviti da je obeležavanje Međunarodnog dana žena počelo upravo zbog tekstilnih radnica u Sjedinjenim Državama“, podseća ova aktivistkinja.

Uprkos svemu, teško je otrgnuti se utisku da se Hrvati, osim kada je reč o ideološkim pitanjima, vrlo diskretno bore za svoja radnička prava. Na ulice izlaze ne zbog loših plata, nego kada i te minimalne zarade ne prime šest ili više meseci. Novi Zakon o radu (ZOR) kojeg je predložila vlada, dodatno će ugroziti prava radnika, posebno trudnih radnica koje će poslodavac moći da otpusti bez objašnjenja. Pri tome, na vlasti su socijaldemokrate. „Vrlo često čujete i obrazovane ljude koji se ljute na sindikate jer 'bespotrebno' napadaju ZOR i uopšte ne razumeju šta će se dogoditi ako ovakav zakon dođe u primenu. Trebaće nam još 100 godina da pridobijemo građane koji su odgovorni i građanski aktivni, osim kada je reč o društvenim mrežama. Svi su jaki na rečima, ali kada treba izaći na ulicu ili se organizovati, onda dođe do razlaza“, žali se Sanja Sarnavka.

To se može čuti i u savetovalištu kojeg Kuća ljudskih prava vodi već godinama. „Redovno nas radnice nazovu da nam se požale na uslove rada, ali kada dođemo do tačke šta ćemo preduzeti, oni kažu – ništa. One se izjadaju, ali niko ne želi da izađe u javnosti ili preduzme pravne korake, jer se boje. S druge strane imamo pravosuđe takvo kakvo jeste, pa se sve svede na to da im je zaista draže imati tih 2.000 kuna nego ništa. Boje se kazni i otkaza, a s druge strane, tu je i autocenzura. Čak i kada govorimo zviždačima, niko od njih nije bio nagrađen, već je kažnjen. Osim toga, nema solidarnosti. U Hrvatskoj je zvezda žena koja je prepustila svoj posao drugoj ženi, jer je ona jedna od 4,5 miliona.“

Ne mogu pratiti zahteve poslodavca

Ali strah od javnog nastupanja među hrvatskim krojačicama i tekstilcima valja razumeti u uslovima u kojima na berzi čeka više od 300.000 nezaposlenih. Ako dobiju otkaz teško će naći posao, pogotovo ako se radi o već iscrpljenim ženama u pedesetim godinama. „Uvek ima puno otvorenih radnih mesta, pogotovo za krojačice. To su radna mesta na kojim treba raditi od jutra do sutra - za minimalac. Kod nekih poslodavaca se radi prekovremeno svaki dan dva do tri sata, svaku subotu. Rade 50-60 sati sedmično za minimalnu platu. Te žene to na kraju ne mogu da isprate, pa ako se i zaposle kod takvih poslodavaca, na kraju dobiju otkaz. Tada postaju socijalni slučaj“, prepričava hrvatsku stvarnost sindikalista Leček.

Za takozvane poslove po narudžbi u kojim poslodavci prodaju samo „radničke ruke“ stranom naručioci, kaže da su već pomalo stvar prošlosti. „To se na početku ovog veka isplatilo. Onda se dogodilo da su stručni ljudi otišli, a ostali su samo direktori, šefovi proizvodnje i šivači. Vše nemamo stručnjake koji bi možda mogli da organizuju proizvodnju i razvoj. U takvom poslovanju treba svaki dan što više da se proizvede za što manje novca, pa je jedini opstanak takve proizvodnje tehnološki napredak, kako bi se stigle sve veće proizvodne norme.“

Baš kao i Branka Prišlić iz HGK, sindikalista Leček smatra da je izlaz iz ove neodržive situacije proizvodnja robe sa dodanom vrednošću. Sindikalisti pre svega misle na državne narudžbine, poput onih za tehničke materijale za policiju ili vojsku i u svakom slučaju, poslove gde nije samo važna cena nego i kvalitet. "Moramo se bolje i više organizovati, a država bi trebalo da na obezbedi više prostora, kako bismo mogli da prosperiramo i zadužimo se za kupovinu tehnologije“. Država, složni su i sindikati i poslodavci, za sada ne pokazuje interesovanje, tako da od propasti hrvatske tekstilne i odevne industrije najviše profitiraju strani naručioci.