Hrvatska: Vlada prodaje porodično srebro

Hrvatska poštanska banka i osiguranje „Croatia“ su poslednja dva preduzeća iz finansijskog sektora u državnom vlasništvu Republike Hrvatske, ali neće to ostati zadugo. Vlada namerava da ih ove godine velikim delom ili u celosti privatizuje. Ta je najava ponovno napunila novine tekstovima u kojima se spominje „rasprodaja porodičnog srebra“. Hrvatska nema mnogo tog srebra – tek nekolicinu strateški važnih kompanija i prirodnih monopola kao i infrastrukturnih sistema.

Neisplativa trgovina

Povlačenje države iz novčanog biznisa u tome kontekst je posebno delikatan momenat. „To je izrazito štetan potez vlade“, ocenjuje Ivan Lovrinović s Ekonomskog fakulteta u Zagrebu, „jer nijedna ozbiljna država ne može da sprovodi samostalnu ekonomsku politiku bez značajnog uticaja u bankarskom sektoru“, rekao je Lovrinović za DW.

On primećuje da se u Hrvatskoj raširilo pogrešno uverenje da su banke velikih evropskih zemalja uglavnom već odavno privatizovane. U Hrvatskoj, pak, država još poseduje svega sedam do osam odsto sektora. Osim ekonomsko-političkog rezona, protiv prodaje dve pomenute kompanije govori i činjenica da u krizno doba one nipošto ne mogu postići zamašnu cenu.

Paket vlasništva nad njima doneće približno 260 miliona evra koji će smesta otići na krpljenje državnog budžeta – to je eksplicitno navedeno kao krunski razlog prodaje. S druge strane, ta preduzeća i sad nose zaradu, ali je reč o ciframa koje se i ne vide uz nabujali budžetski deficit.

Ludačka košulja zbog EU

Povlačenje države iz raznih preduzeća deklarativno se preduzima radi privrednog rasta, mada on uporno izostaje, prevashodno u zemljama u tranziciji. Predradnje za to po pravilu uključuju propagandni govor o državi kao „najgorem gazdi“, korumpiranom i nemarnom, dok se privatnom vlasništvu pripisuju isceliteljske moći.

„Kroz čitav period tranzicije provlači se dominantni narativ o superiornosti privatnog nad javnim sektorom“, ističe za DW ekonomski analitičar i publicista Mislav Žitko. „S tim u kombinaciji dolazi i odsustvo državne intervencije i regulacije, kao i ekonomske strategije.“

„Zbog ulaska u EU, navlačimo tako neku vrstu ludačke košulje“, slikovit je Žitko, „a prema nametnutoj logici odnosa centra i periferije, koja sve izrazitije uređuje odnose u EU. I umesto zagovarane politike unapređenja proizvodnje i izvoza, periferija beleži zamah potrošnje i zaduživanja u bankama po sve gorim uslovima. Na kraju, oni koji imaju postavljenu strategiju, ne prodaju svoje banke, a oni koji nemaju, prodaju onda kad se to ne isplati.“

Nemačka kao uzor

Slično razmišlja o tome Ivan Lovrinović, upućujući nas na konkretne uzore: „Dok imamo priliku da o ičemu sami odlučujemo, ugledajmo se na praksu razvijenijih zemalja. Nemačka ima preko 40 posto bankarskog sektora u državnom vlasništvu i ne libi se da spašava banke nacionalizacijom, radi opšteg javnog interesa. I na čelo državne firme, naime, može se postaviti kvalitetan menadžment, ako se to želi.“

Hrvatska za sad ne nalazi put do te vrste ekonomsko-političke emancipacije. Državne banke su odavno sanirane javnim novcem i zatim budzašto prodate – i ne samo one – privatnim vlasnicima, a ista se sudbina priprema i poslednjoj preostaloj. Jedina je razlika u odnosu na ranije slučajeve to što sve veći deo javnosti percipira tu praksu kao nevaljalu.

Autor: Igor Lasić, Zagreb
Odg. urednik: Nemanja Rujević