Hrvatska: Sudstvo igra kako politika svira

Ako se nešto u Hrvatskoj može nazvati društvenim konsenzusom, onda je to uverenje da pravdu deli aktuelna stranačko-politička konstelacija i nomenklatura, privatni kapital i nepotizam, a ne pravosudna vlast koja se vodi zakonima i formalnom nezavisnošću. Ipak, razlikuju se tumačenja o raspodeli odgovornosti pojedinih strana u tom procesu. Najnoviji povod za odmeravanje snaga na spomenutoj relaciji dogodio se na suđenju bivšem premijeru Ivi Sanaderu, gde se sudija zagrebačkog Županijskog suda Ivan Turudić zatekao u nesvakidašnjoj raspravi s bivšim predsednikom Hrvatskog sabora Lukom Bebićem u svojstvu svedoka, no potom – kroz medije – i s novim saborskim predsednikom Borisom Špremom. Za ovu priču, međutim, ključna je naknadna Turudićeva izjava, kojom on brani pravosuđe od nedopustivog političkog upliva: „Predsjednik Sabora zadire u nezavisnost pravosuđa, što je još jedan u nizu takvih postupaka koji dolaze iz različitih delova političke scene, nedeljno ili čak dnevno.“

Pravosuđu nedostaje hrabrosti

Odgovarajući na naše pitanje o stanju nezavisnosti hrvatskog pravosuđa, veoma loše mišljenje izrekao je Nenad Zakošek sa zagrebačkog Fakulteta političkih znanosti. „Kod nas je upravo suprotno od onog kako bi moralo biti“, kaže Zakošek za DW, „jer smo svedoci brojnih direktnih, a neprimerenih mešanja izvršne i zakonodavne vlasti u poslovanje sudstva. Drukčije jednostavno nije moguće objasniti izvesnu neaktivnost državnog tužilaštva ili pojedine presude.“ Državno tužilaštvo, preciznije glavni tužitelj Mladen Bajić, zasebna je tema o kojoj se već godinama razglaba. Ključni prigovor Bajiću glasi da je većinu svoje aktivnosti prilagođavao baš dnevnopolitičkim okolnostima da bi mu stranačka elita zatim pouzdano uzvraćala reizborom. Ta aktivnost se kroz poslednjih godinu i po dana naziva borbom protiv korupcije, mada sve više upada u oko drastična nesrazmera između podignutih ili barem najavljenih tužbi, i presuda realizovanih u skladu s najavama državnog tužilaštva. Zakošek podseća da je poenta deobe vlasti u teoriji i praksi ta da funkcioniranje i nadležnost svake grane bude maksimalno autonomno, ali da postoje uzajamni kontrolni mehanizmi i mogućnost institucionalnog delovanja. Pored zamerki političarima zbog uplitanja u stvari pravosuđa, s druge strane, nemala se odgovornost tiče potonjih, kojima po njemu nedostaje i hrabrosti i etike i stručne selekcije.

Nema razloga za strah od političara?

S tih je pozicija, otprilike, nastupio i nezavisni saborski zastupnik Josip Kregar, inače profesor na Pravnom fakultetu u Zagrebu. „Nema više nikakvog razloga da se sudije obaziru na trenutne političke odnose. Mogu se slobodno posvetiti svom poslu, jer je u novije doba u celom nizu zakona izuzetno osnažena nezavisna pozicija sudstva u Hrvatskoj", rekao je Kregar za DW. On čak nalazi da se političari danas – idući u drugu krajnost – previše ustručavaju da komentarišu neka suđenja u postupku: „Podela vlasti ne znači da se pojedina vlast nalazi u bezvazdušnom prostoru, kao da ostale ne postoje. Naprotiv, one moraju sarađivati i korigovati se međusobno, a sve u javnom interesu.“ Jačanje nezavisnosti sudstva Kregar uočava i u činjenici da ono danas, uostalom, sudi političarima, a ne obrnuto. Iskazi naših sagovornika tako se daju sažeti na stajalište da bi samo sudstvo trebalo da poradi na afirmisanju svoje samostalnosti i autoritativnosti u odnosu na političare, dok bi političari morali da se klone tajnih i nezakonitih uticaja na pravosuđe, kao i institucionalne zloupotrebe mehanizma izabiranja pravosudnih aktera, te njihovog nadzora.

Političari iznad zakona

Praksa, nažalost, pokazuje da ćemo na značajniji pozitivni pomak u važećim odnosima pričekati još neko vreme. Krivica je očito na obema stranama, zaokupljenim raznim partikularnim interesima, u kontekstu sistemski relativno nerazvijene demokratije. Kao živopisan primer tog mnogostranog kompleksa može nam, umesto zaključka, dobro doći nedavni slučaj suđenja saborskom zastupniku HDSSB-a Ivanu Drmiću, zbog pokušaja podmićivanja sudije Vrhovnog suda. On je nastojao da postigne povoljniju drugostepenu presudu za svog stranačkog šefa Branimira Glavaša, u međuvremenu pravosnažno osuđenog za ratne zločine.

Sud je prema zastupniku Drmiću bio iznenađujuće blag, osudivši ga za takav čin na dve godine zatvora uslovno, uz rok od pet godina. U susret mu je izašlo i državno tužilaštvo, odnosno USKOK, nagodbom u zamenu za priznanje krivičnog dela, premda je bilo dovoljno elemenata za osuđujući epilog i bez dogovora. Ali, to nije bio kraj: pokazalo se da Ivan Drmić može ostati narodni zastupnik – eno ga i dalje u Saboru – bez obzira što je reč o osuđeniku, zapravo teškom prekršiocu zakona. Omesti ga može samo novi pokušaj podmićivanja sudija, čime je po mišljenju nekih medijskih komentatora u javnost poslata poruka da političari u saradnji s pravosuđem mogu drastično kršiti zakon, jer će im za to makar jednom biti faktički progledano kroz prste.

Autor: Igor Lasić, Zagreb
Odg. urednik: Nemanja Rujević