Hrvati se (ipak) rado sećaju služenja u JNA | Politika | DW | 29.04.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Hrvati se (ipak) rado sećaju služenja u JNA

Iako je, zbog uloge u ratu 90-ih godina, JNA omražena u Hrvatskoj, građani se s nostalgijom prisećaju vojničkih dana. Mnogi od njih smatraju da su mlađe generacije mnogo izgubile ukidanjem obaveznog služenja vojnog roka.

Žene pričaju o porođajima, a muškarci o vojsci. Reč je o opšteprihvaćenom stavu koji ima uporište u stvarnosti. Naime, i zrelije generacije hrvatskih muškaraca rado se prisećaju dana provedenih u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA), bilo da je reč o druženjima, teškoj obuci, obesnoj zabavi ili pak mladima nerazumljivim pojmovima kao što su „atomski s desna“, „paljenje biciklice“ ili „vršenje ručka“.

Da i danas postoji živa svest o služenju vojnog roka u JNA potvrđuje i sociolog Ozren Žunec, profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu. On to, između ostalog ilustruje i internet-forumima na kojima se temeljno prepričavaju zgode iz tog vremena, a bivši regruti, baš poput starih maturanata, pokušavaju da se povežu i sastanu, bez obzira na to što su iz najrazličitijih delova nekadašnje države. „To je deo kolektivnog, ali i individualnog sećanja. Dve osobe koje su služile vojsku, iako su potpuni stranci, mogu da otvore tu temu i biće najbolji prijatelji za tri minuta, jer će se odmah razumeti“, objašnjava Žunec za Dojče vele to jedinstveno zajedničko iskustvo.

Izgubljene godine?

Žunec podseća da se nakon Drugog svetskog rata vojska u Jugoslaviji služila i do četiri godine. „Izdvojeni ste iz normalnog života u relativnoj mladosti, sve vam je uskraćeno, a kući ste se vratili kao zrela, oblikovana osoba. Kada uzmete u obzir da su svi morali da služe vojsku, jasno vam je koliko je tu izgubljenog vremena.“ Žunec napominje da je reč o evropskoj tradiciji od 19. veka koja se smatrala jednom od najvažnijih građanskih obaveza. „Ta ideja opšte vojne obaveze nastavljena je i u komunizmu s dodatnom ideološkom bojom – odbrane socijalizma, proletarijata i tako dalje“, priča on objašnjavajući da je vojska, između ostalog, bila i način da se postane građanin.

Ozren Zunec Wehrdienst Jugoslawien

Ozren Žunec

Prisećajući se služenja u JNA tokom 70-ih godina, Žunec govori o formalnom oblikovanju kroz kurseve opismenjavanja, plivanja za neplivače i, generalno, sticanje životnih veština. Vojska je za mnoge bila i prvi susret s disciplinom i hijerarhijom pa se i danas mnogi sa smeškom sećaju studioznog nameštanja kreveta, provere napetosti plahte (čaršav u rečniku JNA prim. ur.) kovanicom, slaganja uniforme, ranog buđenja ili ponavljanja jedne te iste besmislene radnje.

„Sve je to Švejk“

„Sve je to bilo formalno uređeno, ali u praksi nije naročito funkcionisalo. Onaj ko je služio vojsku, rado čita Hašekovog Švejka jer je to najbolja slika apsurdnog birokratskog sistema koji je od dobre ideje, zbog masivnosti, završio loše.“ Ideološki momenti su, tvrdi profesor, bili ismevani od svih, pa čak i oficira koji su takođe bili podvrgnuti ideološkoj torturi, a političkim radom su pokušavali da se domognu boljeg položaja unutar sistema. „Kao i uvek, samo par ljudi veruje u dominantni diskurs, a ostali se konformišu. Svi su, spolja gledano, pokazivali spremnost da poginu za te ideale, ali u praksi nije bilo tako“, uz smeh nam priča, dodajući da je u vojsci znalo da bude i zabavno. „U moje vreme nije bilo droge, ali alkohola jeste. I vojnici i oficiri pili su junački!“

Iako će danas mnogi reći da su u to vreme bili protiv JNA, da su je „rušili spolja i iznutra“, naš sagovornik ne misli da je bilo baš tako. „Bilo je onih koji su bili protiv, ali nisam primetio da su se ljudi odnosili prema JNA kao zagrebački ilegalci 1941. prema Nemcima.“ Uz sve to, JNA je, kaže, bila smrtno ozbiljna stvar koja se nije mogla izbeći, osim vrlo veštim simulacijama na lekarskim pregledima, a na takve su se poteze samo retki odlučivali.

„Ko nije za vojsku, nije ni za curu“

Informatičar Boris Beker služio je vojsku 1986. godine u Travniku, u vreme kada je vojni rok skraćen sa 15 na 12 meseci. Kaže da je izjašnjavati se protiv vojske bilo smatrano gotovo verbalnim deliktom. „Nije bilo dobro to reći naglas, ali neki su prijatelji odahnuli kada nisu prošli regrutaciji.“ No bilo je i onih koju su smatrali da je sramota biti odbijen na regrutaciji, pogotovo u ruralnim krajevima. „To je bila potvrda odraslosti i muškosti, onoga što je njihova okolina od njih očekivala. Nesluženje vojske je bilo poput žiga sramote koji se nosi celog života. U gradu, među mojim prijateljima, to nije bilo tako“, priča Beker za Dojče vele.

U tim godinama, brojni televizijski i novinski prilozi bili su posvećeni „drugaricama“ u JNA, ali naši sagovornici nisu se susreli sa vojnikinjama. Žena je danas ipak nemerljivo više kako u hrvatskim tako i u profesionalnim jedinicama drugih zemalja nastalih raspadom SFRJ. „To je tada bila ideja opštenarodne obrane, ali je u isto vreme zemlja bila toliko patrijarhalna da je žena u vojsci bila nezamisliva i ismevana“, kaže profesor. „Imam osećaj da je u našim krajevima to bilo toliko nezamislivo, da bi izazvalo potrese“, komentariše Beker.

Sudar nacija i kultura

Boris Beker Wehrdienst Jugoslawien

Boris Beker

Ipak, u celom tom „sudaru“ kultura i različitih obrazovanja lakše su prolazili oni obrazovaniji. „U kasarnu je dolazila Generalna inspekcija JNA i trebalo je puno da se piše. Samo smo ja i jedan Beograđanin znali da pišemo da pisaćoj mašini sa deset prstiju“, priseća se i dodaje da mu je to obezbedilo mesto u kancelariji tokom služenja. Kaže da je među vojnicima postojala čitava skala ljudi, od onih s osnovnom školom, pa do onih koji su služili nakon fakulteta. Za očekivati je da takva različitost na jednom mestu ne može dobro da funkcioniše. „Srećom, dogodi se magija koja vam da snagu da svi zajedno izdržite tih godinu dana koje su, za današnje uslove, bili zatvor.“ Beker je, misli, bio srećnik jer je u vojsku stigao u septembru, a na odsustvo je mogao već u januaru, dok su neki kući išli tek posle šest meseci.

O služenju na suprotnim krajevima tada velike države Žunec misli da i nije bilo tako teško, s obzirom na to da se ionako na odsustva vrlo retko odlazilo. On dodaje da meštani, a pogotovo žene, nisu preterano 'zarezivali' vojnike.

Kada je reč o međunacionalnim odnosima unutar kasarni, on se priseća antialbanskog raspoloženja cele vojske. „Albanci su to shvatali i grupisali su se kako bi bili sigurni, a tako ih je bilo i lakše kontrolisati. Nisu voleli da oni budu u borbenim jedinicama. Postojao je prećutni dogovor da oni služe u kuhinjama. Za njih je vojnički život, pa čak i za albanske starešine, bio vrlo težak,“ tvrdi Žunec. Hrvati i Srbi su, prema profesorovim iskustvima, delili interes za međusobno upoznavanje kulture, pa i dobroćudnog izrugivanja na osnovu govora, subkulturnih običaja ili folklora. „U vojsci ste se nalazili s ljudima koje inače nikada ne biste ni nacionalno ni socijalno upoznali.“

Mladi bez discipline, država bez obrane

Današnje generacije mladića koji ne odlaze u vojsku ipak su na gubitku, smatra Žunec, budući da je vojska dobro sredstvo sticanja discipline. „Drugi momenat jeste potreba za ljudima koji mogu da učestvuju u odbrani. Za dvadeset godina imaćemo ljude koji neće imati pojma o vojsci, činovima, oružju. Ako se to dogodi, imaćemo mnogo goru situaciju nego 91. godine“, upozorava on i dodaje da se gašenjem obaveznog služenja vojnog roka i sama vojska kao organizacija tera na margine društva i postaje građanima sve apsurdnija i čudnija.

Bez obzira na nedostatke, Beker kaže da je vojni rok pozitivno iskustvo kojeg se često u teškim situacijama priseti kao najtežeg perioda – i emotivno, a i fizički. „Nepoštovanje komande skupo ste plaćali. Sećam se epizode kada smo nosili neki teret. Osećao sam da ne mogu, ali spuštanje tog sanduka značilo je još gore posledice. Na mlađim generacijama primećujem kao da nemaju dovoljno nisku referentnu tačku za loše prema kojoj bi mogli da mere ostatak.“ Mladi to, sasvim je jasno, ipak ne vide kao nedostatak, a služenje vojske smeštaju sada već u 'staračke priče' svojih očeva.

Autor: Siniša Bogdanić, Zagreb
Odgovorni urednik: Ivan Đerković