Hoću da platim skupe cipele, ali neću nagradu

Da li si hrabra?

„Pa ne znam kako ko definiše hrabrost. Moja hrabrost je to što pobeđujem svoj kukavičluk i strahove. Najviše se borim protiv onoga čega se najviše plašim. U sebi i oko sebe. To je valjda mera moje hrabrosti.“

Svesno ulaziš u rizike?

„Ja nisam toliko svesna rizika koliko mi je bitniji rezultat, cilj ili nešto što ja želim. Verovatno rizikujem, ali ja o tome ne razmišljam preterano.“

Da li si svesna da si prst u oku mnogima? Izazivala si sredinu…

„Ja sam uvek bila prst u oku onima koje ne cenim previše. Ljude koji ne vole ono što radim, koji to ne cene ili smatraju da je to loše, ne uzimam u obzir u životu. Oni nisu mera moje vrednosti ili onoga šta ja želim u životu. Ako hoće da me prihvate – hoće, ako ne, ja nemam ništa protiv da me ne podnose do kraja života. Na početku moje karijere, koja traje 30 godina, nisam bila svesna svojih poteza. Mene je ložilo da ulazim u neke nove prostore, teme, neku vrsta drugačijeg pozorišta. Ne samo pozorišta, i u životu sam rušila neke tabue koje sam nasledila od roditelja, išla sam preko njih i pokušavala da vidim gde su mi granice, dokle mogu da se prostrem. Naravno da je bilo dosta rizika, ali ja nekako nisam bila toliko povređena da bih odustala. U privatnom životu sam imala neke povrede koje su uslovile moj sadašnji način života i moj odnos sa ljudima, ali profesionalno sam išla za srcem. Ili stomakom, koji je osetljiviji od srca.“

Da li si se umorila?

„Jesam. Ne toliko da bih se povukla. Često razmišljam o tome. Mnogo vremena provodim kod kuće, imam potrebu da se distanciram od ljudi, da ne komuniciram. Mnogo više stvari me uznemirava nego što je to ranije bio slučaj, lakše se uzbuđujem zbog neke vesti ili događaja na ulici. Kao da moj mozak tutnji bez moje volje i onda imam potrebu da se distanciram. Mada to ne mogu u potpunosti da uradim. I dalje čitam vesti i učestvujem u svemu, ali jesam se umorila. I to će ići ka tome da se jednog dana, kada budem potpuno umorna, povučem u neki život koji će biti drugačiji.“

Šta je to, što za tebe danas, predstavlja izazov u glumi?

„Moram da priznam da se suzio krug ljudi koji uopšte žele da rade sa mnom…“

Zašto?

„Ne znam. Pre neki dan sam radila jednu malu predstavu sa mojim bivšim studentima. Završila se predstava, moji glumci se još nisu pojavili…. Ja stojim i… niko mi ne prilazi. Niko, niko, niko mi ne prilazi. Bila sam potpuno zatečena i mislila sam: ’Dobro sad ću ja da idem odavde!’ Onda su mi rekli da ljudi ne prilaze zato što boje da mi priđu… Meni je potpuno nejasno zašto se neko boji da mi priđe i čestita premijeru. Nekako osećam da je to možda zbog mene, možda delujem kao žestoka osoba, osoba sa rogovima. Meni to nije jasno i nemam razumevanja, to je za mene nekulturno. Čini mi se da se ljudi ne usuđuju da rade sa mnom jer misle da će im se dogoditi ne znam šta.“

U nastavku:

Radoznalost

Radoznalost

„Postoje reditelji koje me poznaju i sa kojima sarađujem. Volela bih da radim više sa mladim neobičnim rediteljima na nekonvencionalnim projektima koji istražuju i eksperimentišu sa formom ali, iz nekog razloga, vlada mišljenje da je to samo za mlade ljude. Moram da priznam da je kod nas život, kao i celo društvo, postao konzervativan.“

Poslednja predstava koju si radila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu je veoma gledana „Drama o Mirjani i ovima oko nje“. Tvoja scenska majka iz predstave Branka Petrić, pitala me je da li mislim da ta predstava može da ide ukorak sa aktuelnim predstavama iz regiona i Evrope. Šta ti misliš o tome?

„Mislim da je naša predstava, možda zbog teme i zbog celog duhovnog prostora koji zauzima, nema žestinu jedne predstave koja dolazi na Bitef ili MESS. Ona je naizgled skromna i povučena zato što je njen duhovni prostor zauzima obična osoba, ta predstava se bavi životom koji je rutinski u svom rimu i usamljenošću ljudskom.“

Da, ali ta predstava uznemirava i zvoni za uzbunu.

„Jeste, ali ne ispituje neku veliku društvenu temi i zato kažem da ne udara pesnicom, ona vise emotivno uzbuđuje. Gde ona stoji u odnosu na neke trendove u pozorištu? Obično su predstave koje obrađuju velike teme, privlačnije i za kritičare i za programske selektore festivala i ne znam kakav će biti njen festivalski život. Nemamo želju da se ovom predstavom takmičimo i ulazimo u velike teme i rasprave.“

Da li je ta predstava na tragu onoga što bi ti želela da radiš?

„To jeste, ali ja volim žestoke stvari. Jako volim ovu predstavu. Volela bih da radim predstave koje žešće pomeraju neke koncepte, naravno da smo mi ovde pomerili neke stvari, ali mislim da nije cilj ove predstave da na taj način uznemirava publiku, nismo to ni želeli. Ona te samo negde prožme, kao da ti se uvuče pod kožu, kao neki gas, kao vazduh, udahneš i osetiš da se nešto menja u tebi.“

U nastavku:

Život

Život

Da li te gluma negde sačuvala, u vremenima u kojima živimo poslednje dve decenije?

„Za mene je gluma moj život, za mene je to sve. Ja nemam život van toga. Naravno, ne družim se samo sa glumcima. Moj duhovi svet je svet u kome se nalazi ono što radim. Gluma nije moj posao, nego se na taj način izražavam i postojim, to je stub mog života na koji ja okolo mogu da zakačim svašta. Ne postoji drugo što bi ja radila. Ako nešto treba da te spašava onda mora da te spašava to što živiš, to što jesi, kakva god cena bila. Uvek je postojalo to pitanje, da li bih na zapadu bolje živela. Ali da sam na zapadu ne bi uopšte mogla da živim, da se izrazim i šta će onda meni bolji život kad ne ispunjava moje primarne potrebe. Za mene je gluma potreba kao hrana, kao disanje.“

Ti si na sceni rešavala i neke probleme iz života?

„To se stalno dešava. Baveći se ulogama počinješ da shvataš da su deo tebe, da postoje kao tema u tebi. U ovoj poslednjoj predstavi ’Drama o Mirjani’ lik majke se povezao sa mnom i mojom temom. Kako je to već uobičajeno na ovim prostorima, pogotovo između roditelja i dece, bar za generaciju kojoj pripada moja majka i ja, rečenica ’Volim te’ se nikada ne izgovara. To ne znači da mene moja majka ne voli. Nego se nije naučila da to kaže. Njeni roditelji nisu smatrali za potrebu da njoj kažu da je vole i ona meni to nikada direktno nije rekla. A ona je sada sve starija i starija, a ja sam sve starija i starija i postala sam svesna da ona meni to nikada nije rekla. I sada ja to izgovaram u predstavi. Veoma me potresa dijalog koji vodim sa mojom scenskom majkom Brankom Petrić, koja je u mojoj glavi slika moje prave majke. To se poklopilo. Na taj način su sve uloge imale funkciju u mom životu. Čak ne uvek u trenutku kada sam ih igrala. Naprimer, kad sam snimala Petrijin venac bila sam suviše mlada, nisam bila ni svesna kakva je ta žena. Ali, onda sam tokom godina shvatila da su mi u glavi ostale te rečenice. Dopala mi se rečenica sa kraja filma kada se ispraća voz i svi su u crnom, očajni… Pored Petrije stoji poštar koji kuka što ukidaju voz a ona kaže: ’Ma`ajde, nema veze, biće sve opet dobro.’ Meni je to tada dopalo. Zapravo mi se dopada taj optimizam. Nemamo voz, ali imamo autobus.“

U nastavku:

Optimizam

Optimizam

Ti si optimista?

„Jesam. Verujem u produžetke, ne verujem u kraj sveta. Ne verujem da će se to dogoditi 2012. (smeh). Verujem u ljudski rod bez obzira što mnogo grešimo i mnogo smo grešili u prošlosti. Mislim da je ljudska glupost velika ali velika je i ljudska pamet. Ne verujem da će se čovečanstvo urušiti, verujem da će se vinuti iznad svojih grešaka.“

Ja te poznajem jako dugo i sećam se da si se kao mlada uvek od nečega branila. Sada mi se čini kao da si izgubila taj gard. Da li su te mnogo povređivali u životu?

„Ne radi se toliko o tome koliko te ljudi povređuju, koliko o tome da ne otkrivaš da su te povredili. To je ključna stvar. Ja sam uvek u životu gutala sve što mi se događalo i nikada nisam otkrivala koliko mi je teško. Za ljude oko mene bila sam jaka i nikome nisam otkrivala svoje slabosti čak ni veoma bliskim osobama. To me koštalo zdravlja i drugih stvari. I onda sam počela da učim da moram da se otvorim prema nekome da moram da pokažem da sam ranjiva. To je način da te ljudi manje povređuju. Oni to čine kada misle da si dovoljno jak da to izdržiš. A ja sam potpuno drugačije razmišljala. Bila je to greška u vaspitanju. Roditelji su me vaspitavali na način na koji su to činili i njihovi roditelji – da moram da izdržim, da budem jaka. A ja sam veoma osetljiva osoba, kad me popreko pogledaš, ja odem kući i mislim šta sam pogrešila. Tako sam vaspitana i ta borba u glavi o pitanju krivice, o tome kako da se odbraniš, je teška. Ja sam veoma dugo živela tako razmišljajući i tek poslednjih desetak godina počela sam da menjam svoje obrasce odnosa sa ljudima.“

U nastavku:

Podrška

Podrška

Da si su tvoji roditelji prihvatili tvoju profesiju?

„Nisu imali ništa protiv, ali su smatrali da možda nije sigurna, plašili su se da li mogu da živim od nje. Nikada se nisu oduševljavali ili padali u nesvest zbog premijera i nagrada. Primali su to hladnokrvno. Pre deset dana sam bila u gradu sa majkom kada nam je prišla neka žena koja je rekla da me obožava. Kada je otišla, majka me pitala ko je ona i da li je poznajem. Kada je čula da to nije slučaj, pitala me zašto je uopšte prišla. Kažem, ’mama to ti je obožavateljka’, a ona kaže: ’Svašta, nikad mi ne bi palo na pamet da nekome prilazim na ulici zato što sam ga prepoznala’. Nikada oni nisu o meni razmišljali kao o popularnoj osobi. Sa njihove strane nisam imala taj odraz svog uspeha.“

Da li su te podržavali?

„Pa, nisu me nešto ni podržavali. I to se podrazumelo. Kao i mnoge druge stvari.“

Ono što je dobro, to se podrazumeva.

„Da, podrazumeva se da me vole, da me podržavaju… To je odnos iz starih vremena, taj zatvoreni odnos prema deci i bliskim ljudima. Danas učimo da nam taj nedostatak podrške i ljubavi pričinjava problem u životu i da smo u mnogim stvarima uskraćeni, ali se onda pitaš da li ti je to bila dodatna motivacija da zaslužiš tu ljubav, da si stalno u poteri i potrazi za podrškom, za ljubavlju, za prihvatanjem, tako da nikad ne znaš šta te određuje i šta je bolje. Negde sam čitala da u nekim razvijenim zemljama današnje Evrope ljudi nisu srećni jer nemaju prepreke, sve im je dostupno. Ovde mnogo toga nije dostupno, ni na materijalnom ni na duhovnom, ni emotivnom planu. Mi smo stalno u treningu. (smeh)“

Nedavno si bila u Kelnu kao predsednica žirija na ženskom filmskom festivalu. Šta ti kažu stranci? Kakva je razlika u tome kako te prihvataju ovde i napolju?

„Najveća razlika je što sam ja ovde dobila veoma malo nagrada. Najviše sam ih dobila u inostranstvu od devedesetih na ovamo. Od kada je ovaj pampas nastao. A ovde… Znam da me žiriji i ti neki ljudi preskaču, ali dobro. Kada gostujem u inostranstvu sa filmom ili predstavom dobijam fantastične kritike. Ovde ne. Navikla sam se, ne očekujem nagrade niti mi je neko napisao rečenicu da sam dobra. Ovde je javnost još gora od mojih roditelja.“

Šta kažu u inostranstvu?

„Oni verovatno nisu opterećeni onim što ja govorim van scene, na razne teme . Tamo to sene i misle da je to u redu. Ovde ne. Misle da ja na bih trebala da se petljam u te stvari koje se ne tiču glume.“

Zato sam te i pitala da li si hrabra?

„Znam. Šta me briga. Ja to ne radim zbog nekih zasluga. Neću da plaćam tu cenu. Oću da platim skupe cipele, ali neću da plaćam neku nagradu.“

U nastavku:

Usamljenost

Usamljenost

Da li si usamljena?

„Pa, ima dana kada sam usamljena. Mislim da je moja usamljenost posledica mene same. Moja priroda je takva. Ja bolje funkcionišem kada nisam okružena ljudima. Ne doživljavam to kao neku kaznu.“

Neću te pitati da li si srećna. Da li si zadovoljna?

„Nisam srećna, ali jesam zadovoljna. Sreća je nešto drugo.“

Dekan si i profesor na Akademiji umetnosti. Primetila sam da veoma voliš da pričaš o svojim studentima.

„Oni mi uzimaju mnogo vremena i oni su konstanta u mom životu. Predstave dođu i prođu, filmovi takođe, a studentima se bavim stalno. I preko raspusta razmišljam šta ću da radim, kako da oformim program. Dosadno mi je da sa svakom generacijom raddiim iste stvari i stalno razmišljam šta novo da uradim da to bude to što treba da bude, a da ne liči na ono što sam pre radila. Bitno mi je da i ja uživam u radu sa njima. Važno mi je da projekat i mene provocira. Program realizujem prema njima, prema onome šta oni meni daju, prema onome kako ih ja vidim pojedinačno i kao grupu. I onda smišljam projekte u kojima oni moraju da stvore nešto novo… I meni je uvek zabavno, čak i onda kad oni nisu oduševljeni.“(Smeh)

Da li te vole studenti?

„Ne znam, teško je to, ljubav nije jednostavna stvar, mislim da kada završe godinu ili školovanje nekako shvate šta…“

…šta si im pružila?

„Da, u toku školovanja su uplašeni, često previše ohrabreni sa moje strane, pa ne znaju da cene to. Pa su bahati, kasne, ne dolaze, ne rade. Pa se ja borim… Kao da je meni više stalo nego njima i onda meni to smeta. Uvek sebi kažem da moram drugačije da se ponašam, pa onda to prekršim. To je moj način. Drugi profesori imaju druge načine. Zavisi od karaktera osobe. Ja sam eto takva. Valjda nemam svoju decu pa studentima dajem više ili zahtevam više. Ulazim u komunikaciju koja je više od komunikacije studenta i profesora. Osim stoga, ja sam glumica i vaspitavam ih da budu glumci. Znam kako je to kad se radi predstava. U radu smo često bliskiji sa kolegama nego sa onima sa kojima živimo, ženama, ljubavnicima, muževima… Znači, u pozorištu, pa i na filmu ta komunikacija nikada nije striktno poslovna i na distanci i zato ja nisam sa njima na distanci. Ne mogu da se ponašam predavač ex-katedra. Takav kontakt ima konflikte, ali i divnih trenutaka koji me ushite, koji me podignu. Samo, teško je ići od trnja do zvezda. (smeh)“

Ovo je tvoj najduži odgovor. Kada pričaš o studentima ne zaustavljaš se.

„(Smeh) Pa valjda zato što ima puno da se priča.“

U nastavku:

Izazovi

Izazovi

Šta bi ti sad volela da radiš? Šta bi te obradovalo da ti neko ponudi da radiš? Veoma voliš i čuvaš predstave u kojima igraš. Sačuvala si neverovatnu svežinu na sceni, što ne ide u korak sa umorom koji si sama priznala.

„Ja sam umorna od ljudi, ne od glume. Umorna sam od vremena u kome živimo, od pokretne trake na kojoj živimo, kao oni zamorčići što trče na točku. Nikako da stignemo negde kao društvo. Ideš i ideš, a nikako da stigneš. Stalno je prisutan pritisak. U glumi se osećam moćno, osećam da mogu sve. I znam kako da dođem do toga. Za 30 godina karijere i šest godina amaterizma sam stekla mnogo iskustva i bez obzira što i dalje imam neki strah, ne ulazim u uloge rutinski, nemam tu aroganciju. Imam sigurnost, ali ne aroganciju. Mogu da vodim i kontrolišem, mogu na sceni da sprovedem sve što zamislim, tako da mi je više nego ikada zadovoljstvo da igram i da se uhvatim u koštac sa nekom komplikovanom ulogom. Mogu da se izborima sa ulogom koja zahteva finu slalom vožnju sa puno oštrih krivina, bez povrede.“

Da li često igrala u komedijama?

„Igrala sam, ali ne mnogo. Eto, to bih volela da radim, neku komediju. Mada volim kada se meša ozbiljno sa smešnim. Čak i kada radim neke ozbiljne stvari tražim malo humora u njima.“

Imam utisak da se danas sve više igraju predstave koje se bave teškom i mračnom tematikom. Pisci pišu depresivne komade, a reditelji ih tako i postavljaju . Zato te pitam i za umor i za komediju. Kada se to sklopi sa trenutnom situacijom u Srbiji, teško je pronaći izlaz.

„Ja sam već neko vreme fascinirana činjenicom da ne postajem puno pametnija sa godinama, da me i dalje neke stvari zaprepašćuju. Zamišljala sam da ću u ovim godinama biti mudra i sigurna kao neki Buda, a zapravo sam tako daleko od toga. Veoma me nerviraju neke stvari, a onda mi svi kažu da je to dobro, da je to znak da si živ.“

Autorka: Željka Bašić-Savić

Odgovorni urednik: Nemanja Rujević