Hotel zvani nada | Politika | DW | 30.01.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Hotel zvani nada

U hotelu Elis, u turskom pograničnom gradu Rejhanliju, susreću se mnoge sudbine. No sve njih veže ratni sukob u Siriji udaljen svega nekoliko kilometara.

Nada je roba koju je u hotelu Elis na kraju turskog pograničnog grada Rejhanli nemoguće platiti novcem. Hotel se nalazi na samo pet kilometara vazdušne linije od tursko-sirijske granice i tamošnjih sukoba, i u njegovom lobiju ukrštaju se različite sudbine koje su sve na neki način povezane s ratom koji tutnji u bliskom komšiluku. Na televizoru postavljenom visoko na zidu predvorja hotela, danonoćno se izmenjuju slike ratnih užasa iz Sirije: poginula deca, osakaćeni civili, razrušeni gradovi. Ponekad se osećaju i potmule detonacije artiljerije fronta sa druge strane granice.

Hotel – drugi dom

izbeglice na tursko-sirijskoj granici

Izbeglice na tursko-sirijskoj granici

Grupa mladića na kauču u predvorju pomno prati vesti. Kao i većina gostiju, i oni su izbeglice iz Sirije. Hotel Elis u međuvremenu je postao nešto kao njihov novi dom. Račune im plaća rodbina iz inostranstva i, u neku ruku, mogu da se smatraju srećnicima. Ali nada u budućnost je ipak najvrednije što sa sobom donose. U predvorju u oči upada jedan sveže obrijani gospodin koji neumorno telefonira i nešto zapisuje u svoj notes. Marvan Kouri je lekar sa dobro uhodanom privatnom praksom u bavarskom gradiću Sofu. Taj rođeni Sirijac, u Nemačku je emigrirao pre nekoliko decenija. Ali sada su ga događaji vratili nazad. Kouri je poslednjih sedmica po Nemačkoj sakupljao pomoć: mleko u prahu, pirinač, brašno, zimsku odeću, medicinski materijal – ukratko, sve ono što je stanovništvu u ratom pogođenoj Siriji preko potrebno.

Frustracija zbog „magaraca“

Međutim, kamioni sa humanitarnom pomoći su već nekoliko dana blokirani na graničnom prijelazu Cilvegozu. Nekoliko sirijskih mesta uz granicu se već neko vreme nalazi u rukama islamista. Turske vlasti strahuju se da bi roba koja čeka na granici mogla da padne u njihove ruke i zato je zatvorila granicu. Kolona u tri reda duga je nekoliko kilometara. „Ti 'daeši'! To je toliko frustrirajuće“, ljuti se Kouri. „Daeš“ na arapskom znači „magarac“ i Marvan tako obično naziva islamiste. Kouri od samog početka rata podržava umerenu opoziciju - „Sirijsku koaliciju“. Ali zemlja je podeljena i to najbolje pokazuje upravo primer njegove porodice. Kourijeva sestra živi u Damasku i podržava režim Bašara el Asada. Uprkos tome, Marvan želi da obnovi kontakt sa sestrom „sa one strane fronta“.

Marvan ustaje iz udobne fotelje i kreće ka granici kako bi izvidio situaciju i proverio šta se događa s njegovom humanitarnom pomoći. Nakon petnaestak minuta vožnje taksijem, Marvan je u blizini granice koja je i dalje zatvorena visoka gvozdenom kapijom. U improviziranom kafiću vozači kamiona, šverceri i taksisti ubijaju dane ispijajući čaj. Kroz žičanu ogradu na područje Turske, pešice stižu nove izbeglice. Turski pogranični policajci se ne obaziru. Marvan dobija poruku. Opozicionari ga pitaju da li bi mogao da pošalje još medicinskog materijala. On je tu – samo čeka u kamionu.

Kamioni danima čekaju da pređu granicu

Kamioni danima čekaju da pređu granicu

Lebdeće bombe

Iste večeri, Kouri se u predvorju hotela Elis sastaje s Raniom Kisar, članicom „Revolucionarnog odbora žena“ koja je pre nekoliko dana stigla iz Sirije. Kisar priča o tome kako su žene kao što je ona trn u oku islamistima, ali njenu sudbinu je do sada krojio režim u Damasku. Kao dete imućnih emigranata u SAD, Rania je mogla da živi bezbrižnim životom u Dalasu. Ali sa 20 godina udala se za jednog Sirijca i preselila u Damask. Tamo je, zbog kritike Asadovog režima, ubrzo upala u oči vlastima. Nakon što je, trudna, neko vreme provela u zatvoru, suprug, koji podržava vlast u Damasku, oduzeo joj je decu, a Rania je morala da se vrati u SAD. Međutim, od početka sukoba u Siriji, Rania je ponovno aktivna u svojoj domovini. Okupljeni u predvorju hotela sa pažnjom slušaju njenu priču. Rania govori i o strahotama koje Asadov režim čini vlastitom narodu i kojim perfidnim psihološkim metodama se služe. „Bacaju bombe koje su pričvršćene na padobrane tako da padaju polako i nikad se ne zna u kojem smeru će ih vetar odneti“, svedoči Rania.

Nova nada

Marvan sluša Ranijinu priču i istovremeno baca pogled na mobilni telefon. Upravo je od jednog prijatelja iz Sirije dobio vest da su islamisti pobili 50 Sirijaca. „Šta da radimo“, pita se nemoćno Marvan stojeći na terasi hotela Elis.

Sledećeg dana, dvanaestorica bradatih mladića stoje u predvorju hotela. Svi su obučeni u odeću koja podseća na borbene uniforme. Govore engleski sa londonskim naglaskom i tu su kako bi u Siriju prebacili nekoliko bolničkih vozila. Marvan pretpostavlja da su poreklom iz Pakistana ili Avgaistana. Nije teško dokučiti koga u Siriji podržavaju. Svaki put kada neka žena prođe predvorjem hotela, bradati mladići demonstrativno obore pogled. „Takve ne želimo u Siriji“, kaže Marvan.

Pogranični turski grad Rejhanli

Pogranični turski grad Rejhanli

Svoju netrpeljivost, upadljivi gosti iskazuju i glasnim negodovanjem zbog prostora na kraju lobija koji je namenjen pušačima nargila. „Haram, haram“, (greh) uzvikuju uzbuđeno. Jedini koji se usuđuje da im se suprotstavi je recepcionar Muhamed koji im objašnjava da zadatak muslimana nije da druge uče kako da žive.

Odjednom je uzbuđenje oko muslimanskih svetonazora zamenila druga vrsta komešanja. Do predvorja hotela stigla je vest da je granica otvorena. Marvan uzbuđeno lista po svom notesu i u očima mu se razaznaje nešto što bi se moglo pročitati kao nada. Nada da će budućnost ipak biti bolja.

Autori: Sead Husić / Nenad Krajcer
Ogovorni urednik: Ivan Đerković

DW.COM