1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Hoću da platim skupe cipele, ali neću nagradu

O hrabrosti, optimizmu, riziku i umoru. O tome šta je to izazov u glumi i da li se sa godinama postaje pametniji. Željka Bašić dugo je razgovarala sa Mirom Karanović, glumicom kojoj ne prilaze posle premijere…

Mirjana Karanović u filmu Grbavica

Mirjana Karanović u filmu "Grbavica"

Da li si hrabra?

„Pa ne znam kako ko definiše hrabrost. Moja hrabrost je to što pobeđujem svoj kukavičluk i strahove. Najviše se borim protiv onoga čega se najviše plašim. U sebi i oko sebe. To je valjda mera moje hrabrosti.“

Svesno ulaziš u rizike?

„Ja nisam toliko svesna rizika koliko mi je bitniji rezultat, cilj ili nešto što ja želim. Verovatno rizikujem, ali ja o tome ne razmišljam preterano.“

Da li si svesna da si prst u oku mnogima? Izazivala si sredinu…

„Ja sam uvek bila prst u oku onima koje ne cenim previše. Ljude koji ne vole ono što radim, koji to ne cene ili smatraju da je to loše, ne uzimam u obzir u životu. Oni nisu mera moje vrednosti ili onoga šta ja želim u životu. Ako hoće da me prihvate – hoće, ako ne, ja nemam ništa protiv da me ne podnose do kraja života. Na početku moje karijere, koja traje 30 godina, nisam bila svesna svojih poteza. Mene je ložilo da ulazim u neke nove prostore, teme, neku vrsta drugačijeg pozorišta. Ne samo pozorišta, i u životu sam rušila neke tabue koje sam nasledila od roditelja, išla sam preko njih i pokušavala da vidim gde su mi granice, dokle mogu da se prostrem. Naravno da je bilo dosta rizika, ali ja nekako nisam bila toliko povređena da bih odustala. U privatnom životu sam imala neke povrede koje su uslovile moj sadašnji način života i moj odnos sa ljudima, ali profesionalno sam išla za srcem. Ili stomakom, koji je osetljiviji od srca.“

Da li si se umorila?

„Jesam. Ne toliko da bih se povukla. Često razmišljam o tome. Mnogo vremena provodim kod kuće, imam potrebu da se distanciram od ljudi, da ne komuniciram. Mnogo više stvari me uznemirava nego što je to ranije bio slučaj, lakše se uzbuđujem zbog neke vesti ili događaja na ulici. Kao da moj mozak tutnji bez moje volje i onda imam potrebu da se distanciram. Mada to ne mogu u potpunosti da uradim. I dalje čitam vesti i učestvujem u svemu, ali jesam se umorila. I to će ići ka tome da se jednog dana, kada budem potpuno umorna, povučem u neki život koji će biti drugačiji.“

Šta je to, što za tebe danas, predstavlja izazov u glumi?

„Moram da priznam da se suzio krug ljudi koji uopšte žele da rade sa mnom…“

Zašto?

„Ne znam. Pre neki dan sam radila jednu malu predstavu sa mojim bivšim studentima. Završila se predstava, moji glumci se još nisu pojavili…. Ja stojim i… niko mi ne prilazi. Niko, niko, niko mi ne prilazi. Bila sam potpuno zatečena i mislila sam: ’Dobro sad ću ja da idem odavde!’ Onda su mi rekli da ljudi ne prilaze zato što boje da mi priđu… Meni je potpuno nejasno zašto se neko boji da mi priđe i čestita premijeru. Nekako osećam da je to možda zbog mene, možda delujem kao žestoka osoba, osoba sa rogovima. Meni to nije jasno i nemam razumevanja, to je za mene nekulturno. Čini mi se da se ljudi ne usuđuju da rade sa mnom jer misle da će im se dogoditi ne znam šta.“

U nastavku:

Radoznalost