Hoću da potenciram brutalnost

Karin Bajer, nemačka rediteljka je pre dve sezone pozvana da preuzme upravničko mesto u Šaušpilhausu u Kelnu. Pozivu je prethodilo temeljno razmišljanje gradskih otaca o tome kome bi mogli da povere težak zadatak da pozorište u Kelnu vrate u društvo vodećih pozorišnih kuća sa određenim profilom. Keln nije mogao da se pomiri sa činjenicom da igra sporednu ulogu u teatarskim zbivanjima u Nemačkoj.

Karin Bajer je u Keln došla iz Beča a pre toga je režirala na scenama u Diseldorfu, Hamburgu, i Minhenu. Na početku karijere veoma uspešno režirala je Šekspirova dela sa glumcima koji su dolazili sa raznih strana sveta i na sceni su govorili svoj maternji jezik.

Raspadanje jednog sistema

Ovogodišnja sezona u Kelnu biće otvorena ovog vikenda za Šekspirovim „Kraljom Lirom" u režiji upravnice Karin Bajer.

„U pitanju je komad koji me je već duže vreme fascinirao. Odavno sam htela da ga radim, ali to nije komad gde se prvo odlučimo za tekst pa onda biramo glumce. U ovom slučaju kao i kod Hamleta morate da imate glumca, u ovom slučaju glumicu. koja vam odgovara. Šekspirove tragedije se u poslednje vreme igraju jako često, što nije slučaj sa njegovim komedijama. Razlog se možda može pronaći u sociološkim stanjima i društvenim fenomenima.

U Kralju Liru je reč o raspadanju jednog starog sistema. Ono što je posebno kada je Lir u pitanju, u odnosu na druge Šekspirove komade, jeste činjenica da pisac publiku na kraju ostavlja potpuno samu. Na kraju ovog komada ne postoji nada. U Magbetu se na kraju pojavljuje Malkolm kao oličenje novog sistema. U Liru nade nema.

Ja često na početku rada na Šekspirovom komadu pokušavam da ga svedem na jedan izraz. Naravno da je komad mnogo kompleksniji i komplikovaniji, ali ipak pokušavam da nađem tu jednu osnovnu rečenicu koja je glavni motiv mog rada. Lir je "filozofska groteska". Iz više razloga, sadržajnih i formalnih. Što se sadržaja tiče treba reći da je reč o ništavilu i nepostojanju bilo kakvih odnosa. Dakle, mi postavljamo pitanje, šta je čovek ako mu oduzme sve ono što gradi njegov identitet. U ovom komadu ne postoji pravda, umiru i dobri i loši. A to pripada žanru groteske. U groteski uvek nedostaje ono apsolutno, a u tragediji uvek neko ima pravo, uvek je neko ona poslednja instanca, pa makar to bila sudbina,dakle, to nešto apsolutno, i to nešto pobeđuje. U groteski ostaje samo saznanje o besmislenoj egzistenciji. Prvi put sam gledala Lira sa 17 godina, i sećam se da sam ga gledala sa svojom majkom, koja se pri kraju samo smejala. Sada znam da je to zato što se na sceni u jednom trenutku umire takvim tempom, da to postaje groteskno. Naravno, ne verujem da se to Šekspiru, „slučajno desilo“.

Sve uloge igraju žene

U Šekspirovo vreme su sve uloge tumačili muškarci. Kod Karin Bajer je situacija obrnuta. Sve likove igraju žene. Naslovna uloga poverena je izvrsnoj Barbari Nuse.

„Kad gledam muškarce koji glume ženske likove onda to stvara određenu distancu. Mislim da je to za ovaj komad bitno. Likovi su sami po sebi dovoljno užasavajući kada ih igraju muškarci, ali kad ih igraju žene, onda sve izgleda još mnogo gore, i to je ono što sam želela. U pitanju su dela koja ne povezujemo sa ženama. Kad muškarci igraju te uloge sve deluje manje brutalno, a ja sam, naprotiv, želela da potenciram brutalnost".

Karin Bajer kaže da je vrlo često društvena situacija prosto gura ka izboru određenog komada. Kod nje je primetno postojanje paralele sa komadima koje je ranije radila. Kao naprimer Per Gint ili Kalderon. U kojima je takođe bila reč o ništavilu:

„ Ja na početku moram da se distanciram od drame, onda malo maštam i izvlačim bitne teze za koje se zakačim, potom tražim prevod koji mi odgovara. Od brojnih prevoda ostaje na kraju jedan ali nikada ne radimo striktno po njemu nego uzimamo rečenice drugih autora. Potom sledi štrih. Tu sam vrlo radikalna. Tako sada igramo samo pola Lira. To ima veze sa koncentracijom i činjenicom da je na sceni samo sedam glumica. Osim toga mislim da je dramaturgija u četvrtom i petom činu jako komlikovana i diskutabilna pa pisac uvođenjem glasnika pokušava da ispravi dramaturške nedostatke i da ispriča priču do kraja“.

Estetika koja iritira

Bajerova se u postavci Kralja Lira odlučila ne samo za radikalno „smanjenje" teksta i likova nego i scenografije i kostima kao i svetla i muzike. Da bi ostvarila svoje viđenje ništavila kod Šekspirovog Lira na scenu je postavila niski zid od cigala, a nisko postavljeno svetlo tokom cele predstave igra ulogu nepostojeće scenografije. Vrlo brzo na sceni se dešava nasilje, agresija, teror, ponižavanje puno krvi, blata, izmeta. Prve cigle sa zida stradaju već na samom početku predstave a uskoro šmrkovi sa vodom scenu i glumce pretvaraju u haos, zlo i prljavštinu. Deluje međutim kao da rediteljeka suviše brzo otkriva karte i na sceni pokazuje sav repertoar zla i rušenja pa posle nekog vremena glumci više nemaju šta da pocepaju, unište, ubiju, tako da dolazi do ponavljanja, tempo pada. Predstava ima više mesta na kojima gledalac pomisli -e sad je dosta. Ali ne… ponovo pršti voda, ponovo izbija tuča, ponovo padaju cigle, ponovo se naga tela grče, ponovo se vraća zlo. Karin Bajer priznaje da je namerno uvela estetiku koja iritira. Isto tako priznaje da će gledaoci koji ne poznaju dobro Šekspirovog Lira imati problema da razumeju priču koju žele da im saopšte glumci Šaušpilhausa iz Kelna. Drugi deo predstave, naime obiluje simbolima i naznakama za koje je neophodna predpriprema.

„Svih šest glumica moraju da igraju pravi maraton. Činjenica je da su žene mnogo radnije od muškaraca kada je pozorište u pitanju. One se mnogo temeljnije spremaju za određeni posao. Osim toga na pripremi ove predstave se ansambl veoma dobro slagao. Probe za stolom su bile veoma kratke, postojale su samo naznake a onda su trčali na scenu i ja sam im dovikivala režijska rešenja. To je način režiranja koji ja jako volim, ali koji ne odgovara svim glumcima".

Tipično nemačka predstava

Pre dve godine kada je došla na čelo pozorišta u Kelnu Karin Bajer rekla da želi da kelnska kuća bude mesto na kome će igrati nemački glumci ali i glumci koji dolaze iz emigrantskog miljea. Želela je da o Nemačkoj danas pričaju glumci koji su odrasli ali u sebi nose i tragove dugih kultura, upravo zato što je Keln poznat kao grad u kome živi veliki broj stranaca i koji ima renome grada koji je otvoren za strance. Za Kralja Lira režiserka, međutim, kaže da reč o tipično nemačkoj predstavi.

„Ova predstava je tipično nemačka. Ukoliko tako nešto postoji, mislim da se nigde na svetu ne igra na ovaj način, sa toliko prljavštine. Možda nemačko pozorište označava i činjenica da imamo veće mogućnosti. Ne zavisimo od subvencija i imamo mogućnost da eksperimentišemo i da isprobamo nove forme".

Autor: Ž.Bašić-Savić

Odg.urednik: S. Bojić