Heroin na recept | Mozaik | DW | 28.02.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Heroin na recept

Već deset godina u Bonu postoji ambulanta koja teškim zavisnicima pomaže sintetičkim heroinom. Naravno, put do života bez droge uvek je veoma težak, ali se ipak pokazalo da se tako lakše može njime krenuti.

Subota je, oko osam sati ujutro i centar Bona je još uglavnom prazan. Samo su pekare otvorene, ali ni tamo nema mnogo ranoranilaca koji kupuju pecivo za doručak. Jedina gužva vlada pred ambulantom u samom centru grada, odmah pored pozorišta. Dvadesetak osoba stoji u čekaonici, muškarci i žene između trideset i pedeset godina. Koliko im je zaista godina – teško je proceniti. Svi izgledaju mnogo stariji nego što jesu, zbog hepatitisa ili depresija - i zbog dugogodišnje zavisnosti od heroina. To je dijamorfinska ambulanta koja je u Bonu otvorena pre deset godina.

Bar je sve medicinski čisto

Bar je sve medicinski čisto

U Bonu živi oko hiljadu zavisnika, procenjuju u službi za pomoć narkomanima. Mnogo njih dolazi u taj grad pored milionskog Kelna. Svi koji dolaze u ovu ambulantu, svakog dana tri puta dnevno, imaju iza sebe dugu karijeru zavisnika. Svi moraju da budu stariji od 23 godine, moraju da najmanje pet godina budu zavisnici i da su prekinuli već nekoliko tretmana odvikavanja. To su uslovi za dobijanje pomoći u toj ambulanti, za terapiju dijamorfinom – sintetički proizvedenim heroinom.

Prvi korak: droga nije užitak

Bon je bio jedan od samo sedam gradova u Nemačkoj koji su se pre deset godina, na osnovu jednog naučnog istraživanja, odlučili da otvore „heroinsku ambulantu“. Tu su bili još i Hamburg, Minhen, ali ne i „glavni grad narkomana“ Nemačke - Berlin. Razlog za to nije bila samo žestoka rasprava među političarima i u javnosti, o „državi kao dileru droge“, o podršci narkomaniji... Postoji još jedan, mnogo jednostavniji razlog: takve ambulante za opštine su izuzetno skupe, objašnjava šefica bonske ambulante Linde Vilenveber: „Svaka nova ambulanta u startu košta 600.000 evra.“ Tek od prošle godine troškove su počeli da preuzimati i zdravstveni osiguranici.

Linde Vilenveber: „Sasvim, sasvim malim – mini-koracima za izlazak iz zavisnosti“

Linde Vilenveber: „Sasvim, sasvim malim – mini-koracima za izlazak iz zavisnosti“

Lekar Kristof Dilg je u proteklih deset godina u bonskoj ambulanti primio oko 150 zavisnika: „Za naše pacijente naročito je važno da heroin izgubi čar nekakve droge za užitak i zabavu“. Doziranjem pod lekarskom kontrolom se tako i droga, na neki način, pretvara u lek. Glavni argument pobornika takvog tretmana jeste i da je to praktično jedini način da se zavisnici udalje od kriminala kako bi došli do skupog narkotika. Medicinskom negom i uz lekarski nadzor, bar nekima od njih, mnogo je lakše da krenu putem odvikavanja i u integraciju u društvo.

Bez stida

Jer, svi oni koji sede u čekaonici ambulante još nisu „zreli“ ni za to da svoju zavisnost pokušaju da ublaže metadonom. „Medicinski, metadon je bolji, jer on održava trajniji nivo i ne dovodi tako brzo do krize zbog nedostatka droge“, objašnjava doktor Dilg. On nam pokazuje okupljene ljude: „Neki od njih su već ujutro veoma nervozni, jer noć je duga.“ Često zato dolaze pola sata ranije pred ulaz u ambulantu i nestrpljivo čekaju na svoju dozu.

Dr Kristof Dilg: „Obred je neobično važan – i u zavisnosti i u odvikavanju“

Dr Kristof Dilg: „Obred je neobično važan – i u zavisnosti i u odvikavanju“

Na ulasku, svako od njih uzima cevčicu sa šarenim natpisom sa imenom i uz put duva u aparat za proveru nivoa alkohola u organizmu. Za one koje čekaju ima i kafe, ali svi su već nervozni. Oni stoje pred zastakljenom prostorijom u kojoj po četiri pacijenta istovremeno mogu sebi da ubrizgaju drogu - sa medicinski čistim priborom. Kroz jedan prorez dobijaju svoju porciju, novu injekciju i ostali pribor. Onaj ko može, sedne za sto i tako počinje njihov obred. Nakon toga, ubrzo počnu da se opuštaju: razmenjuju pokoju reč sa susedom, jedan muškarac dezinfikuje mesto uboda beskonačno polaganim potezima, u ritualnom transu.

Nakon nekoliko minuta se preko zvučnika prijateljski upozoravaju da pred vratima čeka nova četvorka kojoj treba napraviti mesta. Jedna žena prilikom izlaska zakopčava pantalone: njene vene na ruci su previše slabe. Onaj ko ubrizgava drogu u vene na nozi, trebalo bi da sedne na stolicu koja je pripremljena iza jednog paravana: „Prirodni osećaj stida se sa drogom potpuno gubi“, objašnjava Dilg, „i na tome moramo ovde da radimo. Mnogi bi, bez imalo srama, skinuli pantalone i pred svima ubrizgali sebi drogu u nogu.“

Važan obred zavisnika

Po četvoro zavisnika dobijaju svoju „porciju“ droge

Po četvoro zavisnika dobijaju svoju „porciju“ droge

Svi su bledi i neki žele da još malo sede u čekaonici nakon ubrizgavanja. Ali, dobro paze što rade, jer onaj ko zaspi, sledeći put će dobiti slabiju dozu. Zato mnogi odmah jure napolje i pale cigarete. I ta cigareta je deo rituala, objašnjava lekar, i taj obred je važan i za vreme zavisnosti i u borbi protiv nje. Onaj ko uspe da se „spusti“ do metadona, već je napravio veliki korak - jer više nema tog obreda ubrizgavanja droge. Ko pak nađe posao i svakog dana, tačno na vreme osvane na radnom mestu, taj je već gotovo uspeo: „Odlaziti redovno na posao, to je za zavisnike veliki napor“, objašnjava šefica ambulante Linde Vilenveber: „Tom cilju se moramo približavati sasvim, sasvim malim – mini-koracima“.

I ona i lekar govore o slučajevima u kojima su uspeli da tako stabilizuju životne okvire zavisnika da on prvo može da zamisli život bez droge, a onda da se konačno i odrekne te pošasti. Ponekad bivši pacijenti postanu prijatelji sa onima koji su ih negovali, a ne ćute ni o narkomanima o kojima, nakon ove terapije, više nikad ništa nisu čuli.

Prostitucija i kriminal su, inače, zavisnicima jedini način da dođu do droge

Prostitucija i kriminal su, inače, zavisnicima jedini način da dođu do droge

Usprkos svim političkim otporima, naročito iz redova konzervativnih hrišćanskih demokrata, kada su se pre deset godina otvarale ovakve ambulante, danas više niko ne može da ospori činjenicu da se, zahvaljujući redovnim posetama takvim institucijama, u velikoj meri poboljšao život svih pacijenata. U tom projektu učestvuju i crkvene dobrotvorne institucije, jer je očigledno da ti ljudi više ne žive u polusvetu kakav postoji u svakom velikom gradu. Uzimanje narkotika pod lekarskim nadzorom znači i to da narkoman neće dobijati ko zna šta od dilera koji često „razvodnjavaju“ drogu sumnjivim, često i smrtonosnim sastojcima.

U studiji o efikasnosti ovih ambulanti, načinjenoj još pre šest godina, pokazalo se da se opšte stanje kod 80 odsto učesnika mnogo više poboljšalo nego kod terapije metadonom. A ponekad Kristofu Dilgu i njegovim kolegama uspeva i ono što je u borbi protiv teške zavisnosti možda najveća prepreka: probuditi svest o sopstvenom dostojanstvu kod onih koji su pobegli u svet droge.

Autori: Johana Šmeler / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković