Helmut Kol - kancelar ujedinjenja

Treći oktobar 1990, Dan ponovnog ujedinjenja Nemačke, sigurno je bio vrhunac političke karijere dugogodišnjeg šefa Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Helmuta Kola. Kako priznanje, sada je dobio na poklon nekoliko poštanskih maraka. Ne bilo kakvih maraka, već prvu seriju maraka na kojima je njegov lik. To su marke od 55 centi koje Nemci koriste za obična pisma, a od 11. oktobra to posebno izdanje poštanskih maraka naći će se na tržištu u tiražu od pet miliona primeraka.

Crvenu kovertu s markama predala mu je nemačka kancelarka Angela Merkel tokom posebne svečanosti održane njemu u čast u Nemačkom istorijskom muzeju u Berlinu. Još za života dobiti svoju poštansku marku, „izraz je izuzetnog poštovanja (...) gest koji su u istoriji Savezne Republike Nemačke doživeli samo retki“, naglasila je Angela Merkel.

Da li je Helmut Kol u tom trenutku bio ganut, bilo je teško proceniti iz njegovog držanja. Otkako je pre nekoliko godina nezgodno pao i pri tom, navodno, pretrpeo kraniocerebralnu povredu, 82-godišnji bivši nemački kancelar teško se kreće, dok mu mimika lica izgleda kao zaleđena. Samo njegove oči, koje budno prate svaki pokret, otkrivaju da mu je duh ostao živ kao nekada.

„Slobodna nemačka otadžbina“ uznemirila Margaret Tačer

Dan nakon pada Berlinskog zida 1989, tadašnji kancelar SR Nemačke Helmut Kol održao je govor u Zapadnom Berlinu: „Zbog naše moralne obaveze prema jedinstvu naše nemačke nacije, mi podržavamo Nemačku demokratsku republiku (NDR), koja napreduje u reformama i kojoj je cilj veća sloboda. Reč je o Nemačkoj. Reč je o jedinstvu, pravdi i slobodi. Živela slobodna nemačka otadžbina. Živela slobodna, jedinstvena Evropa!“

Slobodna nemačka domovina – to je zazvučalo kao provokacija u ušima pojedinih levičara jer je evociralo na nedavnu, neslavnu, nemačku ratnu prošlost. I među evropskim susedima veselje zbog pada Zida bilo je pomešano sa brigama šta će doneti budućnost. Britanska premijerka Margaret Tačer sazvala je čak konferenciju stručnjaka da rasprave o situaciji u Nemačkoj.

Ali Helmutu Kolu je pošlo za rukom da razuveri političare. Tokom jedne šetnje uspeo je da na kraju za ideju o nemačkom ujedinjenju, pridobije i prvog čoveka Sovjetskog Saveza Mihaila Gorbačova koji je pristao na povlačenje sovjetskih snaga iz NDR-a. Nešto manje od godinu dana nakon pada Berlinskog zida, u noći između 2. i 3. oktobra 1990, ispred Branderburške kapije, simbolu podele, uz vatromet je proslavljeno ujedinjenje Nemačke.

Ujedinjena Evropa...

Helmut Kol je oduvek težio ujedinjenoj Evropi. Kao mladić, odrastao u Ludvigshafenu na Rajni, on je odmah nakon rata, na obližnjoj granici s Francuskom, zajedno sa svojim istomišljenicima porušio stubove koji su označavali granicu. Kasnije, kada je postao političar, taj doktor istorije retko je propuštao u svojim govorima da naglasi: „Za nas Nemce je dosledno nastavljanje te evropske politike ujedinjenja, jednostavno sudbinsko pitanje. Politici evropskog ujedinjenja nema utemeljene alternative.“

Kolu se pripisuju zasluge za to da je, zbog osećaja odgovornosti tadašnje vlade ujedinjene Nemačke, zaslužan i za stabilne odnose koji su se razvili s Rusijom i drugim istočno-evropskim susedima. Iako se istoričari spore oko toga da li je to bila dobra odluka, Nemačka je u to doba odigrala i vodeću ulogu u priznavanju Hrvatske i Slovenije kada je počeo rascep bivše Jugoslavije, a bila je i prva zemlja Evropske unije koja je uspostavila diplomatske odnose sa Bosnom i Hercegovinom.

...i moć

Druga najvažnija težnja za Helmuta Kola oduvek je bila moć. Moć da sprovodi ono što smatra ispravnim. Već sa 29 godina postao je poslanik u pokrajinskom parlamentu Rajnland-Pfalca. Sa 33 godine postao je šef poslaničkog kluba, najmlađi u nekom pokrajinskom parlamentu. Šest godina kasnije, imenovan je za premijera savezne pokrajine Rajnland-Pfalc. Na tome nije hteo da se zadrži. Nakon prvog neuspelog pokušaja, 1973. je postao i šef svoje stranke CDU – i na tom položaju ostao 25 godina. Već tada je jasno formulisao svoj cilj: „Želim da pobedim na izborima i postanem kancelar.“

Tu priliku za dlaku je propustio 1976. Na putu mu se isprečio socijaldemokrata Helmut Šmit u koaliciji sa liberalima. Ali Kol je 1983. preoteo socijaldemokratama liberale i Hansa Ditriha Genšera. U koaliciji sa njima, dobio je izbore i postao nemački kancelar. Njegova vlada imala je drugačije prioritete u ekonomskoj i socijalnoj politici. Smanjio je do tada izuzetno visoka nova državna zaduživanja. Međutim, ni on nije mogao da obuzda veliku nezaposlenost. Nezadovoljstvo je poraslo toliko da bi Kol gotovo sigurno izgubio izbore 1990, da, u međuvremenu, nije došlo do ujedinjenja Nemačke.

Ipak koliko god Kol imao zasluga zbog ujedinjenja Nemačke, on je očigledno potcenio njene finansijske posledice. Državne finansije izmicale su kontroli, a nezaposlenost nezaustavljivo rasla. Izbore je izgubio 1998. i kancelarsko mesto morao je da prepusti socijaldemokrati Gerhardu Šrederu.

I dalje privlači pažnju, ali svojim privatnim životom

Samo godinu dana nakon tog izbornog poraza i odlaska s mesta predsednika CDU, Kola su konačno sustigle i optužbe o neregularnostima oko donacija njegovoj stranci koje su već neko vreme kolale. Hrišćansko-demokratska unija je zbog toga morala da plati visoke kazne, a Kol (koji od tog novca nije imao nikakve lične koristi) morao je da odstupi sa mesta počasnog predsednika stranke. To je verovatno bio najteži trenutak njegove političke karijere.

Iako je star i bolestan, njegov privatni život poslednjih godina i dalje privlači pažnju. Nakon samoubistva prve supruge Hanelore 2001, oženio se drugi put 2008. godine sa Majke Rihter, koja je 34 godine mlađa od njega, a loš odnos i prekid kontakta sa sinovima Valterom i Peterom propratila je sva nemačka štampa.

Autori: Peter Šticle / Snježana Kobešćak
Odg. urednik: Ivan Đerković