Gostoljubivi Italijani

Adam ima 18 godina. Na Lampeduzi živi svoj, kako kaže „peti život“. U Gani, gde je rođen, umalo nije ubijen. Prilikom bekstva u Libiju „tri puta je gledao smrti u oči“. Tokom begkstva u Evropu, za dlaku se nije utopio.

Adam je gost jedne ribarske porodice na Lampeduzi. Trenutno uči italijanski jezik. Takođe uči kako se pravi pica. Adam želi da postane političar jer namerava da se bori za bolje društvo.

U Italiju je u proteklih nekoliko meseci došao veliki broj maloletnika koji se, zbog nedostatka smeštaja, nalaze kod porodica koje su spremne da se na duži vremenski period brinu o mladima dok ne postanu punoletni. Možda je to jedna od najvažnijih spontanih inicijativa građana kada je reč o talasu imigranata koji su od proleća 2011. Praktično preplavili italijansko ostrvo Lampeduza. Tada je za samo nekoliko dana u Italiju doputovalo 25.000 mladih Tunešana.

Na Lampeduzi se tada danonoćno pekao hleb kako bi se ti ljudi bar nahranili. Rimar Enco Bilerci kaže da su mnoge njegove komšije u svojim kućama i stanovima sklonili nameštaj u stanu kako bi napravili mesta za madrace na kojim će spavati imigranti. „Te izbeglice su za nas brodolomci. Tako ih i prihvatamo. Kod nas je to sasvim normalno“, kaže Bilerci.

Nedostaje državna organizacija

„Italijani su ekstremno gostoljubivi“, kaže Đovani Gambuza, upravnik izbegličkog centra u mestu Pocalao na jugu Sicilije. „Međutim, naša gostoljubivost nije dovoljna. Zbog toga imamo samo probleme“, kaže Gambuza koji se brine o mnogim mladim imigrantima. Italijanska birokratija potpuno je preopterećena zbrinjavanjem izbeglica. „Evropske institucije u svoje ruke moraju da preuzmu prihvat izbeglica. Tada bi stvari bile prihvatane trezveno i efikasno“, kaže upravnik izbegličkog centra Gambuza.

Dok se to konačno ne dogodi, o izbeglicama iz kriznih područja u Africi i na Bliskom istoku brinu se građanske inicijative, udruženja, a nakon dužeg oklevanja, i Katolička crkva. Papa Franja je pre nekoliko meseci naredio da se prazne crkve i manastiri stave na raspolaganje izbeglicama. Barokna crkva San Karlo u srcu starog grada u Palermu sada je neka vrsta prihvatnog centra za izbeglice. Naime, u crkvi može da bude smešteno oko sto izbeglica koje će kasnije otputovati rodbini ili prijateljima u drugim zemljama članicama Evropske unije.

Obroci za 1.200 ljudi

Franjevac Bjađo Kontre bivšu kasarnu koja se nalazi iza železničke stanice u Palermu i koja je u proteklih 15 godina najveći prihvatni centar izbeglica u južnom dijelu Italije, naziva „Tvrđava nade“. Bjađo Konte je u ruševinama otvorio menzu u kojoj se svakodnevno hrani 1.200 ljudi. Konte je sve to postigao zahvaljujući donacijama građana i trgovaca veleprodajnog centra. U bivšim hangarima može da spava 700 ljudi. Mnogi tu provedu samo nekoliko dana, a drugi nastavljaju da žive kod monaha, jer ne znaju kuda dalje.

U prihvatnom centru koji je osnovala država često se drastično štedi. Podnosilac zahteva za azila na odgovor mora da čeka i po dve godine. Izbeglice u tom centru dnevno za jelo dobijaju samo tanjir makarona. Poneki su iscrpljeni ili teško bolesni. Ispred izbegličkog centra u mestu Mineo, poljoprivrednici iz okoline često dele voće i povrće. Alesandro simbolično daje nekoliko centi ženi iz Somalije koja u rukama ponosno drži novorođenče. Dete je rođeno nekoliko dana nakon što je stigla u Italiju. Alesandro mladoj majci daje punu kesu svežeg povrća i kaže da su joj sada potrebni vitamini.

U Trapani, na drugoj strani Sicilije, pred trošnim izbegličkim centrom stoje tri muškarca. Centar je od grada udaljen pet kilometara. Sisao, Abdi i Isa iz Gambije, sva trojica između 20 i 25 godina, bili su očajni dok od komšija nisu dobili dva bicikla. Pomoću njih bar ponekad mogu da odu do grada.