Gospodar ringa slavi 70. rođendan

Rođen je 17. januara 1942. u Luisvilu (Kentaki) – kao Kasijus Klej. Njegov deda je bio rob, njegov otac je slikao plakate, podseća Zidojče cajtung. Kasijus sa 12 počinje da trenira boks, već sa 18 postaje olimpijski pobednik u Rimu. Još samo četiri godine su mu trebale da prvi put postane profesionalni šampion sveta.

I’m gonna float like a butterfly and sting like a bee

„Leteću kao leptir i bosti kao pčela“, rekao je Klej svoju legendarnu rečenicu pred duel sa tadašnjim šampionom Sonijem Listonom koga je nazvao „ružnim debelim medvedom“. Posle borbe i pobede, 25. februara 1964, Kasijus Klej je objavio da je prihvatio islam i da odbacuje svoje „robovsko“ ime te da će se nazvati Muhamed Ali. „Alija nije proslavila njegova snaga. Proslavio ga je talenat da borbu predstavi kao bajku u kojoj heroj pobeđuje. Kod Alija se nije radilo samo o pojasu svetskog prvaka, nego uvek o tumačenju svog vremena, društva i nacije. Sukobi šezdesetih bili su vrhunac svih oslobodilačkih pokreta koji su nastali još u 19. veku, a to je Alija načinilo legendom“, komentariše Zidojče cajtung.

No Vietcong ever called me Nigger

Tako je 1967. Muhamed Ali odbio vojni poziv i odlazak u vijetnamski rat. „Nijedan Vijetkong me nikada nije nazvao crnčugom“, govorio je Ali. To ga je skupo koštalo – oduzete su mu sve titule i zabranjeno mu je da boksuje. Osuđen je na pet godina zatvora, ali je, posle četiri mučne godine žalbenog postupka, Vrhovni sud preinačio presudu.

The Fight of the Century

Konačno je 1970. Ali mogao da izazove svetskog šampiona u teškoj kategoriji Džoa Frejzera. „Meč stoleća“ – tako je označena ova borba u njujorškom Medison skver gardenu. Interesovanje je bilo toliko da jedan Frank Sinatra nije mogao da obezbedi mesta uz ring pa se akreditovao kao fotograf za magazin „Lajf“ kako bi mogao izbliza da prati duel titana. Taj duel se, nakon 15 dramatičnih rundi, završio prvim profesionalnim porazom Muhameda Alija.

The Rumble in the Jungle

Titulu je povratio tri godine kasnije – u Kinšasi, glavnom gradu Zaira (današnjeg Konga), protiv sedam godina mlađeg Džordža Foremana. „Zair je bio mlada nacija, nezavisan tek tri godine. Predsednik Mobutu je slavljen kao borac protiv kolonijalističke kulture, čovek koji je zabranio nošenje kravata i slao u zatvor ljude koji deci daju zapadnjačka imena. Na toj istorijskoj pozornici Ali je boksovao kao ikona crnaca i to protiv konzervativnog i građanski orijentisanog Foremana. Nije to bila samo borba za pojas, već i bitka simbola. Ali je pobedio nokautom u osmoj rundi“, piše Zidojče cajtung.

The Thrilla in Manila

1975. je bila poslednja velika godina u velikoj karijeri najvećeg boksera. Krunisana je trećom borbom protiv večitog rivala Džoa Frejzera u Manili, glavnom gradu Filipina. Trajalo je 14. iscrpljujućih rundi na temperaturi od 38 stepeni – poslednja predviđena runda nije održana jer Frejzer nije bio u stanju da je počne – oba oka su mu bila zatvorena. Mnogi veruju da je zbog ove borbe kod Alija počela da se razvija Parkinsonova bolest. „Nijedan od dva boksera se više nikada nije oporavio od te borbe“, kaže Leroj Nejman, Alijev prijatelj koji je pratio njegove mečeve. Slavni bokser je, prema nekim procenama, u karijeri primio oko 29.000 udaraca u glavu i to je imalo svoju cenu.

Ostalih šest godina karijere obeležile su neke odbrane titule, ali i gorki porazi. Danas, teško oboleo, povučeno živi sa svojom četvrtom suprugom Loni u Finiksu, u jednom obezbeđenom naselju. Ujutru još ima snage da šapuće, ali dane uglavnom provodi u svojoj fotelji, često gledajući snimke svojih borbi. Poslednji put se javno pojavio u novembru, na sahrani svog arhirivala Džoa Frejzera. Ali je tada bio mršav i krio je lice iza tamnih naočara.

I'm young, I'm handsome, I'm fast, I'm pretty and can't possibly be beat.

„Taj čovek se igrao pesnicama kako niko nije niti će ikad uspeti“, komentariše Frankfurter algemajne cajtung. „Naveo je feljtoniste, pisce i mislioce da hvale sport koji bi, da nije bilo Alija, ignorisali ili pljuvali kao bolest civilizacije“, piše list i prenosi Alijeve reči, iz perioda dok je još mogao razgovetno da govori. Pitanje je bilo kako bi voleo da ga ljudi pamte?

„Kao crnog čoveka koji je osvojio svetsku titulu, imao smisla za humor i prema svakome bio dobar. Kao čoveka koji nije okretao glavu i koji je pomagao drugima koliko je mogao – finansijski, ali i u borbi za slobodu, pravdu i jednakost. Nikoga neću kriviti ako zaboravi koliko sam bio lep.“

Pripremio: Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković