1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Godinu dana od masakra u Vinendenu

Gradić Vinenden na jugozapadu Nemačke, obeležava prvu godišnjicu najvećeg masakra koji je ikada počinjen u nekoj nemačkoj školi. I u sred žalosti, uočljive su razlike u mišljenjima kako sprečiti ovakve napade.

default

Godinu dana posle masakra u Vinendenu svi se još uvek pitaju „Zašto“

Crkvena zvona u Vinendenu zvone u 9:33, obeležavajući trenutak kada se pre godinu dana u gradiću blizu Štutgarta, desilo nezamislivo. Jedanaestog marta 2009. godine, Tim Krečmer (17) upao je u gimnaziju Albertvil i iz poluautomatskog pištolja svojih roditelja ubio 9 učenika i 3 nastavnika. Dečak je potom pobegao, oteo automobil i ubio još troje ljudi, pre nego što je sam sebi oduzeo život.

Prošlost još uvek živi

„Događaji od prošle godine još uvek su prisutni“, kaže za Dojče vele direktorka škole Astrid Han. Ona je izrazila želju da godišnjica bude u znaku tuge i nade, prekretnica u kojoj će škola moći da se seća prošlosti i gleda ka budućnosti.

Amoklauf in Winnenden Baden Wuerttemberg

Evakuacija učenika iz škole 11. marta 2009.

Škola je još uvek u post-traumatskom stresu. Tomas Veber, koordinator psihološke terapije u Vinendenu kaže da na terapiju još uvek redovno ide 60 do 70 đaka gimnazije. Troje prosvetnih radnika proglašeno je nesposobnim za rad. Kako bi se izbegle dalje traume, škola se iz stare zgrade na dve godine preselila na privremenu lokaciju.

Za i protiv komemoracije

I mada je prošlogodišnji događaj uzdrmao grad od 28.000 stanovnika, mnogi građani kritikovali su to što je sada predviđen niz komemoracija na kojima će između ostalih govoriti i predsednik Nemačke Horst Keler. Brigite Vegman iz Vinendena kaže:

„Ovde se dogodilo toliko toga, i sada se oživljava sećanje na to; mislim da to nije dobro. Sad bi kao trebalo da mislimo na to… ali mi stalno mislimo na to. Svake godine će biti isto, to će biti velika stvar i za 50 godina. Oni su tu nešto promašili.“

Ima građana koji smatraju da grad ne čini dovoljno kako bi oživeo sećanje na masakr. Karin Šade, koja živi samo nekoliko ulica od škole, kaže:

„Ja sam prosto uplašena zbog brzine kojom su ljudi zaboravili. Porodicama žrtava dugujemo komemoraciju.“

U nastavku:

Da li se masakr može predvideti?