Go East

Selo u Češkoj, od nedavno u Evropskoj uniji, još uvek je podeljeno na tri celine. U selu žive vatrogasci, lovci ili sportaši i jedni prema drugima su nepoverljivi. U seoskoj kafani se sastaju i diskutuju. Nakada državna, kafana je bankrotirala i nema novca za renoviranje. Gradonačelnik je sa novcem dobijenim od Evropske unije podigao ogromni rekreativni centar Eurokamp. Socijalni život seljaka počinje da se urušava. Selo je izgubilo svoje sastajalište. Niko ne želi da ide kilometrima daleko do novog centra da bi uz pivo malo porazgovarali. Dokumentarni film češke režiserke Erike Hnikove govori o ljudima koje su zaboravljeni u novim putevima koji vode u Evropu.

”Političari tačno znaju kako rasporedjuju navac dobijen od Evropske unije. Oni su protraćili taj novac u besmislene projekte. Oni jednostavno rade ono što oni smatraju dobrim a ne slušaju ljude u svoj zemlji. Ovo nije jedini slučaj.”

U filmu se radi o seljanima koji su žrtve političke vere u progres. U drugim filmovima radnja obradjuje lične veze, izmedju muškaraca i žena, roditelja i dece. Česta tema je i odlučujuće pitanje - otići na glorifikovani Zapad ili ostati ovde. U ovim intimnim sukobima leži šansa za novi početak bez samobmanjivanja, kaže hrvatski režiser Ognjen Sviličić koji je na festivalu predstavio film ”Armin”

” Ja sam ispričao priču oca i sina. Oni iz bosanskog sela dolaze u Zagreb. Armin bi trebao da nastupi u nemačkom filmu i oni putuju po zemlji zahvaćenoj ratom jer u tom kastingu vide moguićnost za sebe. Oni veruju u bolji život, i na tom putešestviju se približavaju jedan drugom. Upravo to, a ne kasting za nemački film je početak i prvi korak za bolji živit u Bosni."

Za razliku od češkog filma za koji je sredstva obezbedila državna televizija, hrvatski film je snimljen zahvaljujući nemačkoj koprodukciji.

”I za vreme proteklih ”tvrdih” vremena su se snimali filmovi koji su imali kritički stav prema tadašnjem sistemu. Sistem je finansirao te filmove. Za to je postojao vrlo jednostavan razlog, političari su mogli na taj način da kažu - evo, pogledajte, mi smo demokrate.”

U današnje vreme filmskim autorima ne nedostaju ideje, medjutim, državne produkcije su propale i vrednosti su pomerene. Kompas je promenjen, vlada tišina čak i na filmu. Gde sada? Upravo to je suština i tema aktuelnih filmova. Primer je madjarski film ”Sveži vazduh” u kome majka i ćerka medjusobno ne govore.

Ovde se radi se majci koja radi u javnom toaletu i pokušava sve da pruži svojoj ćerki. U drugom filmu radnja prati oca koji sve stavlja na kocku ne bi li njegov sin dobio šansu i shvata do koje mere je teško da se ne gubi i da se čeka. To jesu filmovi o ratu u kojima, medjutim, nema rata. Ognjen Sviličić kaže

”Mi ne treba više da pravimo filmove o društvenim pitanjima. Na zapadu se traže filmovi o ratu i zbog toga mnogi istočnoevropski filmovi imaju problem. Zato što se na zapadu stalno insistira na filmovima koji prikazuju ili rat ili teške posledice rata. Samo u tom slučaju je jedan istočnoevropski film interesantan. Mislim da mi ipak treba da snimamo filmove u kojima su u prvom planu lični problemi.