Glumatanje u pozorištu i politici

Teatrološkinja Borka Pavićević za DW kaže da je ključni problem ne samo pozorišta, nego i naše kulture uopšte u činjenici da je produktivni model demokratske kulture u podređenom položaju:

“Kako vi možete da suprotstavite jedan racionalni, sekularni, produktivni model demokratske kulture, dakle džefersonovske kulture, kontra toj prevaspitavačkoj, prosvetarskoj, torkvilovskoj kulturi, po kome u stvari prosvećene elite treba neprosvećeni narod da prinesu svesnom cilju.”

Bojan Krivokapić iz Kamernog pozorište muzike “Ogledalo” za DW kaže da je egzistencijalno lakše baviti se pozorištem ako ste uz vlast:

“Ako ne pripadate toj priči, bavite se bilo kojom vrstom umetnosti, a niste uz vlast, nego ste nekog drugog stava, postaje vam još teže nego što je bilo. I ja zapravo ne znam koji je put i koja je budućnost. Evo, ja to pitam na svakom skupu.”

Za pozorište se ništa ne menja preterano nabolje, iako u sedam godina demokratije nakon pada Miloševića, imamo evo već drugog ministra kulture, koji stiže direktno sa pozorišnih dasaka:

“Dok su na daskama, oni su besprekorni i to se ne postavlja pitanje. Ali, da bi neko bio ministar, mora da zna i nešto drugo osim da vrhunski glumi.”

Multimedijalni umetnik Zoran Pantelić za DW kaže da su u Srbiji pozorište i politika isprepleteni, baš kao što često i ne znamo da li je naš život tek pozorišna fikcija, prepuna grotesknih likova:

“Ja mislim da postoji svesna zloupotreba da želimo da proizvedemo pozorište. I onda glumatamo i previše gestikuliramo. Mislim da smo preterali. Kao što proizvodimo više istorije, tako proizvodimo i mnogo više reči i pokreta.”

U takvoj situaciji, smatra Zoran Pantelić, političari su, umesto glumaca, na daske svakodnevnog života isplivali kao glavne medijske zvezde:

“Oni su vešto zlopotrebili medijski prostor pa su oni sada jedini pravi ‘celebrities’. I ta vrsta medijske prisutnosti je prosto poražavajuća, zato što je daleko više detalja u životu koji mogu da budu vredni pažnje, a postali su nevidljivi.”

Posebna je priča, kaže Borka Pavićević, način finansiranja pozorišta, koji, na kraju krajeva, i proizvodi isključivo pomalo anahron repertoar:

“Dok je način finansiranja takav, on proizvodi takve predstave, koje naravno mogu biti bolje ili gore, ali one su u načelu jedan princip reprodukcije stvarnosti.”

Bojan Krivokapić iz Kamernog teatra “Ogledalo” još je kritičniji prema pozorišnim repertoarima:

“Mislim da su ova institucionalizovana pozorišta koja postoje negde izgubila svoju osnovnu funkciju. Zapravo mislim da su prevaziđena i pregažena u smislu istraživanja u pozorišnim umetnostima. Jer, ako pogledate kuda je otišlo pozorište u Evropi i u svetu, postaje vrlo jasno da ovo realističko pozorište koje kod nas tako istrajava, više ne zaslužuje da se zove pozorište i da ima to značenje koje ima. Ti repertoari, taj pristup i takav rad su nešto što je već uglavnom prevaziđeno i što već postaje onako - kao neka vrsta muzejskog primerka.”

Za početak, barem smo svesni da kaskamo za vodećim svetskim teatrima, pa su pozorišni ljudi već samim tim daleko ispred političara.