1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

"Glavom kroz zid" i "Proleće, leto, jesen, zima i proleće"

Prateći bioskopski repertoar u Nemačkoj, dežurni gledalac gledao filmove „Glavom kroz zid“, turskog reditelja Fatiha Akina, i „Proleće, jesen, leto zima i proleće“, Koreanca Kima Ki-Duka.

Birol Uenel i Sibel Kekilli u filmu Glavom kroz zid Fatiha Akina

Birol Uenel i Sibel Kekilli u filmu "Glavom kroz zid" Fatiha Akina

Film “Glavom kroz zid”, Turčina Fatiha Akina, u nemačkoj produkciji, je dobitnik Zlatnog medveda na ovogodišnjem Berlinalu, a otvorio je i ovogodišnji beogradski Fest. O filmu se podosta pisalo, naravno, pohvalno. Beležim ovde nekoliko subjetivnih reakcija.

Strasti traže svoje mesto. Nalaze ga u melodrami: u svoj svojoj radikalnosti lociranoj na granici suza i krvi, u kontekstu stvarnosti najteže gorčine. I radnja se odvija u okviru sve samih krajnosti: između naivnosti i deziluziniranosti. Kamera je pogled u bure bez dna. I kako deluje taj film (Gegen die Wand, Glavom kroz zid, Fatiha Akina)? Izaziva grohotan smeh, da bi ga odmah zamrzao. Nema u tom filmu ničega eksperimentalnog, nikakvog fingiranja. Jer film "Glavom kroz zid" dotiče sam kraj svega u sveopštoj frustriranosti, ali i uvek u pokazivanju nagona za produženjem sebe. Da, u svetu toga filma nema mesta bajkama. I to je, možda, ključna poruka filma koji me je tako tako žestoko iznenadio.

Što se tiče filma "Proleće, leto, jesen, zima... i proleće", Koreanca Kima Ki-Duka: malo gde sam video toliko bogatstva u jednostavnosti na malom, ali ne i skučenom, prostoru. Film je parabola. To me nikako nije omelo da se proširim, u svojoj, iz filma u mene direktno izdahnutoj, tišini, u grandioznu priču. I malo gde sam se toliko uplašio složenosti života usred njegove jednostavnosti, upravo izoštrene i osvetljene u minimaliziranim okvirima. Jer radnja filma se odvija u ograničenom prostori koji, ako je i eksterijer, deluje kamerno. U preciznoj lociranosti filma se i ogelda paraboličnost povesti: Svet je predstavljen tu kao soba u eksterijeru (sa svim njegovim prostranstvima, visinama, nebom, veličanstvenom prirodom, jezerom i šumama). Svet je otvoreno zatvoren prostor u kome se samo prividno krećemo slobodno. A tako i treba da bude, jer upravo u kamernosti slobodnog prostora, dakle, u njegovoj ograničenosti, nalazimo istinu svoje humanosti i egzistentnosti. Zaista se kroz vrata, koja uvek korektno moramo otvoriti i zatvoriti, krećemo iz jednog eksterijera u drugi, iz šume u polje, iz jezera u planinu, kao iz jedne sobe u drugu. Veličina ovog filma je i u najmisaonijoj stilizovanosti i parcijalizaciji temporalnosti, iz koje se život da teliti na jasne epzode o kojima se može jednostavno pripovedati: o strastima, o želji da se ode nekuda, o nemogućnosti da se voli, o zločinačkom porivu, o nagonu za prevazilaženjem nesreće, o životu sa bolestima, o neomogućnosti da se ode nikuda, o smrti... Konačno, ovim filmom se život predstavlja i kao zatvoren i kao otvoren krug, kako hoćemo. Sve je u tom filmu (i životu u njemu) jasno. Ipak, sve jasno moramo ponovo da doživimo i otkrijemo. I ne zavaravamo se da je taj film rađem mimo režijskih, pa i žanrovskih koncepcije. I te kako u filmu prepoznajemo konvencije filmske i dramaturške tradicije. Otelovljene su u suvereno vođenim kretanjima junaka prirodom, u gotovo ekspresionističnim senkama na licima junaka, u tihim, pa divljim, zaveslajima veslača u čamcu na jezeru, ili u intimno skaradnim sekvencama koitusa na kamenju, u čamcu, u vodi i tako dalje. I radujemo se svemu. Ah, da, ta po sebi nikada omiljena paraboličnost proizlazi iz bezličnosti junaka depersonaliizovanih u nameri uatora da filozofira o životu. Ni sam ne znam zašto sam se prisetio Stenlija Kjubrika. Verovatno zato što su i on i kolega Kim Ki-Duk pravi šofeovi svojih filmova, pa i ličnostgi svojih junaka.

Podsećam da turski film “Glavom kroz zid” obrađuje sudbinu para turskih gastarbajtera u Nemačkoj, sav njihov očaj u svakodnevnom žiovotu, ali i strast i želju za životom, koja ih vraća u domovinu, po ceni koja nije nimalo niska, ali koja oboma donosi prosvećenost.

Drugi film, “Proleće, jesen, zima, leto i proleće”, je pak sienastički esej o živitu, neka vrsta parabole o ljudskom veku. Radnja se odvija na jednom jezeru, u budističkoj samotnjačkoj ćeliji, prateći život nekoliko junaka. Bez prikrivanja, bez uvijanja, bez pardona.

  • Datum 25.03.2004
  • Autor Žarko Radaković
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAqJ
  • Datum 25.03.2004
  • Autor Žarko Radaković
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAqJ