1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Genocid u Srebrenici: 15 godina posle

Na 15. godišnjicu od genocida u Srebrenici, 775 žrtava biće sahranjeno uz dva verska obreda. Dosadašnje žrtve sahranjene su po muslimanskim običajima, a ovoga puta biće sahranjen i jedan katolik, Rudolf Hren.

Srebrenica

Srebrenica

Porodica Hren, u potrazi za boljim životom, doselila se u Srebrenicu pre 50 godina. Braća Rudi i Ivo, tihi i vredni momci, bili su omiljeni među u društvu u tom gradu. Ivo je poginuo na početku rata, a potom uz hodžu i muslimanske običaje sahranjen na muslimanskom groblju među drugovima Bošnjacima.

Rudi će, petnaest godina kasnije, biti sahranjen u Potočarima uz katolički obred. Danas, majka Barbara, u Srebrenici živi sama, sa uspomenama.

Za boljim životom u Srebrenicu

Rudolf sa suprugom Hatidžom i ćerkom Dijanom

Rudolf sa suprugom Hatidžom i ćerkom Dijanom

Aleksandar Hren, sa suprugom Barbarom i tromesečnim sinom Rudolfom, došao je 1960. godine iz Beočina u Srebrenicu, tražeći posao. Rudnik i industrija oko njega, vapili su za radnicima, posebno stručnjacima, priča nam Barbara Hren.

„Zbog stana i posla smo došli. Bila je to novogradnja, stanovi, bilo je posla, otvarao se rudnik i flotacija...“

Aleksandar, poreklom Slovenac, majstor zlatnih ruku, i Barbara, po dedi poreklom Rumunka, laborantkinja u rudniku, brzo su u Srebrenici stekli prijatelje, dobili i drugog sina Ivu, i odomaćili se.

„Deca su mi imala društvo, a ja sam radila, i takođe imala društvo.“

Braća Hren brane svoj grad

Muž joj je umro mlad i Barbara je sama podizala sinove. Rudolf ili Rudi, kako su ga u Srebrenici oslovljavali, bio je vredan, tih mladić, i dobar fudbaler. Zaposlio se u fabrici akumulatora, zaljubio u mladu profesorku Hatidžu, i ubrzo su se uzeli.

Barbara, sinovi, snaja i unuka Dijana, koja se ubrzo rodila, živeše kao skladna, srećna porodica. Onda je došao rat. Braća Hren, Rudi i Ivo, ostadoše u Srebrenici da brane svoj grad.

„Rudi je odmah 92. bio ranjen u nogu. Nije bio ni za oružje, ni za borbu, već se zaposlio u ‘Crvenom krstu' sa Hatidžom.“

Mlađi sin Ivo, poginuo je 1992. odmah na počeku rata. Nije imao ni 20 godina. Sahranili su ga sa drugovima na muslimanskom groblju – mezarju.

„Ivica mi je odmah poginuo. Decu su zbunili. Vlast. Moraš da uzmeš oružje. On uze oružje i odmah pogibe.“

Pošto su Srebrenicu zauzeli Srbi 1995. Barbara, Hatidža i mala Dijana sa drugom, bili su proterani za Tuzlu. Rudi je sa drugovima krenuo šumom.

Rudi poslednji put viđen na putu za Tuzlu

„Poslednji ga je video Mensur, mesar na Udrču. Kaže: 'Videli smo ga, živ je, čekajte ga.' Mi smo čekale. Čekale smo petnaest godina. Nema Rudija. Evo, sad su ga ekshumirali.“

Posle nekoliko godina lutanja u izbeglištvu, Barbara se vratila u Srebrenicu. Živi sama sa uspomenama i pod dejstvom lekova.

„Na spratu sam potpuno sama. Moram da se skroz naviknem na samostalnost i samoću, i onako, kada me neko poseti. Neće niko u Srebrenicu.“

Autor: Marinko Sekulić Kokeza

Odg. urednik: N. Jakovljević

DW.COM

  • Datum 11.07.2010
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/OGDG
  • Datum 11.07.2010
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/OGDG