Gde baciti staru četkicu za zube?

U prosečnom nemačkom domaćinstvu obično se nalazi nekoliko kanti za đubre: žuta za plastiku, plava za papir, zelena za staklo, a u sivu ili crnu ide ostatak svakodnevnog smeća. To istovremeno znači da bi Nemci trebalo tačno da znaju gde koji otpad odlazi. Ali to često ipak nije tako. U bonskom preduzeću za odvoženje smeća „Remondis“ uočili su da čak polovina otpada koji Nemci bacaju u žute vreće ili kante, tamo u stvari ne pripada. Jedan od takvih tipičnih predmeta koji tu greškom, odnosno, neznanjem završavaju jesu – četkice za zube.

Prema jednoj anketi Dojče velea, većina stanovnika Nemačke uverena je da se te četkice, nakon određenog vremena korišćenja, ne bacaju u „obično“, crno smeće, već u žute kante, zajedno s drugim otpadom za recikliranje. I upravo je u tome greška. Naime, početkom 90-ih godina prošlog veka, kada je u Nemačkoj uveden sistem odvajanja smeća, cilj je bio da se što više toga reciklira – pre svega plastika i metal. Stanovnici Nemačke su te nove propise prihvatili u nadi da će time učiniti nešto za svoju okolinu. „Iz tog vremena dolazi i uverenje da u žute kante spada sve što sadrži plastiku ili druge veštačke materijale. Ali to nije tako. Tu sme da se baca samo ambalaža od veštačkih materijala. Dakle, iako se četkica za zube sastoji od plastične drške i plastične glave, ona ipak nije „žuto đubre“, s obzirom na to da se ne radi o ambalaži“, objašnjava Nikolas Miler iz „Remondisa“.

Veliki troškovi reciklaže

Kada otpad stigne do modernih mašina u preduzeću „Remondis“, oni četkice za zube odmah odvajaju od ostalog jer im tu nije mesto. Miler naglašava da je uklanjanje otpada koji je zabunom završio na tom mestu, vrlo skupo. Takve „greške“, naime, moraju da se transportuju na mesto gde se nalazi otpad iz „crnih“ kanti i jedini način uklanjanja tog đubreta jeste da se ono jednostavno spali. A spaljivanje jedne tone otpada košta između 100 i 200 evra. Istovremeno, plastični otpad preduzeće „Remondis“ može ponovno da proda i to po dobroj ceni.

Ono što je u Nemačkoj još uvek problematično jeste da, prema još uvek važećem zakonu, sme da se spali sve što ne može da se reciklira ili ponovno upotrebi. Spaljivanje je dakle još uvek legalno. I ne samo to. Prema istom zakonu, svega 36 odsto plastičnih ambalaže mora da se reciklira. Ostatak sme da se spali. Iako su stručnjaci do sada često tražili poboljšanje tog zakona, do sada se nije promenilo ništa. A preduzeća za odvoz i recikliranje otpada do sada nisu dobila dodatnu motivaciju da povećavaju kvotu recikliranog smeća.

Novi zakon 2015. godine

„Tehnički gledano, već sada bi u suštini bilo moguće reciklirati i četkice za zube. Novim uređajima, mašinama za sortiranje otpada, u svakom slučaju bi bilo moguće povećati procenat otpada koji može da se reciklira. Ali te mašine su skupe, zahtevaju mnogo radnika, troše dosta struje i tako dalje“, kaže Arnd Urban, ekonomski stručnjak sa Univerziteta u Kaselu.

Ekonomska prednost tih novih mašina bi doduše bila relativno niska, ali, ekološki gledano, njihovo korišćenje bi se itekako isplatilo. Novi zakon čije se usvajanje planira u 2015. godini, tu situaciju će ionako da promeni. Tada će se najverovatnije i četkice za zube bacati u žute kese ili kante, spremne za recikliranje.

Autori: Mu Cui / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković