Gastarbajteri u vreme krize

Amel Murić je na rad u Sloveniju otišao u oktobru 2008. godine. Novi poslodavac, njegov zemljak iz Cazina, radnike je prvog dana, seća se Amel, pozdravio jednim srdačnim „selam alejkum, momci“! Amel je tada, priča, bio siguran da neće biti nikakvih problema. Čas istine, kucnuo je, međutim, samo dva meseca kasnije.

Umesto plate - otkaz

„Jednostavno, pitali smo kad će nam isplatiti pare, jer smo se istrošili, nismo imali za doručka. A on je onda na gradilištu rekao 'nemam ja sa vama šta pričati, vi meni ne trebate, svi ste dobili otkaz, možete ići', nas šesnaest. Izbacio nas je iz hotela u kojem smo stanovali, vani je bio snijeg, zima, mi smo onda zvali policiju, oni su nas vratili u taj hotel za tu noć i sutradan smo onda otišli za Ljubljanu.“

Amelu Muriću i ostalim radnicima poslodavac je do danas ostao dužan dve mesečne plate. Dodaju li se tome prekovremeni sati i topli obroci, to je dug od preko 20.000 evra, tvrdi Amel.

Sličnu priču iz Slovenije priča i Abdurahim Beširević. „Ja sam papire dobio preko vize, i otišao da vozim. Ja sam platio čovjeka da mi to sredi, otišao raditi, radio dva mjeseca; niko mi marke nije dao za to! Ja sam radio, ali nisam dobio para. Znači ima posla ali ako ćeš raditi džabe.“

U Cazinu i okolini bezbroj je ovakvih priča, svaka druga kuća ovde, pričaju meštani, ima nekoga na privremenom radu u Sloveniji. I svaki drugi radnik mogao bi satima pripovedati o lošim iskustvima sa poslodavcem.

Kriza je pogoršala stanje

Od početka godine, dodatni problem radnicima stvara i svetska ekonomska kriza, zbog čega se sada sve više radnika vraća u BiH; potvrđuje i šef Biroa rada u Cazinu, Hilmija Delalić. „Mnogi naši radnici rade u lizing firmama u Sloveniji, koje se, po najavama, zatvaraju, odnosno, po slovenskim zakonima, ukidaju. Dakle, te firme su ustupale radnike drugim firmama, međutim, zbog uvođenja novog zakona ti radnici ostaju bez posla.“

Ukupno 8000 ljudi sa područja Cazinske opštine trenutno se nalazi na privremenom radu u Sloveniji. Na birou rada očekivali su znatno veći broj radnika-povratnika, objašnjava Delalić. Do sada ih se prijavilo svega nekoliko stotina. Delalić, međutim, u istom dahu navodi kako mu je potpuno jasno da se na Biro rada, nakon povratka iz Slovenije, prijavio samo „jedan mali postotak tih ljudi“. Ostali se, objašnava, snalaze „kako znaju i umiju“. Najčešće traže nove poslove, a novi poslodavci, svesni superiornosti njihovog položaja, iskorištavaju situaciju, tvrdi i Nihad Perviz iz sela Mutnik pored Cazina.

„Sada gore više niko i ne ide, sad neko ako i opstane gore, dobro je. Sad se prebacuje, traže se firme, radi se na crno, dok vizu imaš, vuče se, znaš kako ide… A ko bi radio na crno da ne mora, danas padneš, povrijediš se, nemaš ništa, bolnica, sve ti plaćaš,… robovlasništvo, baš klasično robovlasništvo.“

„Ko će kome, ako neće svoj svome!“

Nihad Perviz objašnjava da su neke njegove komšije otkaze dobili zaista zbog svetske ekonomske krize. Firme u kojima su radili od danas do sutra morale su da smanje proizvodnju. Ali i on, kao i Amel Murić, tvrdi da ima dosta poslodavaca kojima je kriza zapravo dobro došla. „Pa ima tu i krize, a ima i toga što naši ljudi gore zezaju. Naši ljudi gore drže firme, ti radiš, napraviš par hiljada eura, da ti otkaz, ne plati ti i ne možeš mu ništa. Nemaš pravo na sindikat, jednostavno pokupi se i možeš ići kući.“

Tako je, eto, kriza postala saveznik beskrupuloznih poslodavaca, izgovor koji, čini se, olakšava neispunjavanje obaveza prema radnicima. Paradoksalno je da ovakvi poslodavci najčešće i sami dolaze iz BiH. Ali, kako kaže Amel: „Ko će kome, ako neće svoj svome!“

Autor: Emir Numanović

Odgovorni urednik: Dijana Roščić