Forsiranje Sanje | Mozaik | DW | 11.11.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Forsiranje Sanje

Imala je samo četrnaest godina kada se pojavila u našem životu. Po njoj će kasnije grupa „Alisa“ snimiti svoj jedini hit. Tada još nisam pio kafu, a ni pušio. Bunovan sam izlazio u jutro i teturao po kraju.

Autor: Goran Samardžić

Imala je samo četrnaest godina kada se pojavila u našem životu. Po njoj će kasnije grupa „Alisa“ snimiti svoj jedini hit. Tada još nisam pio kafu, a ni pušio. Bunovan sam izlazio u jutro i teturao po kraju.

Po temperamentu sam bio rođeni uličar pa sam se na ulici budio. S ljutim ukusom Kolinos paste u ustima i tek umiven, započinjao sam dan napolju. Mesto plafona što presuju ljude po zgradama, voleo sam da mi je nad glavom golo nebo. Nije bilo važno kakvo.

Sreo sam je u bakalnici, u redu, gde sam poslušno staj'o i učio se strpljenju. Red se u obliku ćiriličnog slova „G“ lomio uz tezgu i izliv'o na ulicu. Tezga je bila od debelog, namašćenog drveta i seć'o sam je se kad mi je dopirala do grla. Na njoj sam jednom urezao svoje ime i popio šamar od poslovođe Žike. Za utehu mi je dat frtalj gumenih mentola uvaljanih u šećer. Bile su zelene, meke, slatko-ljuto-kisele, samo ne slane. Hladile su dušu. Od njih i cigaret-žvaka vilični mišići su mi okamenili, a ostale sam kasnije razvio drugim putem. Mogao sam zubima za opkladu precvikati tanji kabl, uraditi sto sklekova, trideset zgibova, trčati kasom do Novog Beograda i nazad. Pedalati čak do Avale! Raspolagao sam raznim moćima od kojih ljudi nisu imali koristi, a ni štete.

Zaboravio sam po šta sam doš'o tada u bakalnicu. Pored mene je stalo uznemirujuće lepo stvorenje pola suprotnog od mog, građeno kao peščani sat i počelo mirisati na čistoću. Pult mi je sada dopirao do pupka, da ne kažem niže, Žika se smanjio i pokupio u svim pravcima. Izbledela kecelja sa izvezenim imenom na reveru lomila se preko ramena i gutala mu prste. Sa njima je bezbroj puta uzeo pare i vratio kusur. Onaj davni šamar što me vratio na kurs pristojnog ponašanja učvrstio nas je u vezi, nikako razlabavio. A i to što smo ublizu živeli: Ja kao dečak on kao poslovođa i prodavac navučen na to da nas redovno uslužuje i viđa. Govori nam dobar dan, zdravo, doviđenja; molim lepo...

Naglo sam se razbudio i presložio. Pitanja ko si, odakle si, čija si, rojila su se u meni i kljucala mi mozak. Imala je tamno smeđu kosu, teget plave oči, dug beo vrat čijim se opisima filuju lirske i epske pesme na časovima srpskog. Čvrste okrugle grudi poređene su u njima s belim golubima, oči s morem i jezerima...

Noge i zadnjicu devojke su bez milosti stezale farmerke zvane frule i veristički pratile svaku ravan i zavijutak, ispupčenje i udubljenje. Teksas iz Trsta je kao druga koža prianjao uz telo i mučio ga. Frule su sa sebe više gulili nego svlačili tadašnji beogradski tinejdžeri ogrezli u modu. Neki muškarci su to platili sterilitetom, nemogućnošću da dobiju decu i biološki se produže. Neki povremenom impontencijom. Pravila je probleme i šimi obuća potkovana blokejima. Bilo ju je mučno nositi, ali lepo slušati kad otkucava korake. Posebno noću.

Kad videh i omirisah tu devojku kraj sebe, kolori života se pojačaše do žarkog. I na tom' i ostade. Strašno koliko se emocija u životu ispali u prazno. Predmet žudnje obično i ne zna da je žuđen, željen. Da se oko njega pletu očekivanja i nade. Devojka me nije ni primetila. Kupila je žvake, paket vate i otišla niz Golsfortijevu ulicu pocupkujući. U mesto do mene uvuče se debela žena i poče iz njega da kipi. Trošila je i moj prostor. „Jel držite sveža crevca“, pitala je poslovođu Žiku. „Ne gospođo, ovo nije mesara, molim lepo“. Dijalog pročišćen od romantike zagluši urlajuća dvadeset šestica trudna od gužve u sebi (puna trudbenika). Oko tri, kad moja glad dostigne vrhunac, doneće i moju majku s posla. Živeli smo svoje dane.

Svako jutro sam ponešto pazario u nadi da ću je opet sresti. Možda sam sanj'o kako se budim, iskačem na ulicu, odlazim do bakalnice i čekam s njom svoj red. Možda. Tražio sam reprizu. Šansu da se događaj nastavi u buduće i kruniše nekim krajem. Beograd je taman toliko veliki da neke koje ne moraš, viđaš stalno, a neke koje bi morao – nikad. Nisam znao da mrzim, al' da ignorišem i prezirem, o da! Bio sam zameten masom bića svih vrsta i polova na dve noge koja nisu ona. Kajao sam se polagacke, al' temeljito: Kud joj nisam nešto rek'o što bi joj ostalo u pamćenju, zabuljio joj se u oči, tražio telefon, adresu? Pomilovao po nečemu po cenu šamara. Legao pred nju i preprečio joj put kao oboreno stablo. Mrzeo sam grad što je uopšte pokazao, a onda sakrio u neki od svojih budžaka. Bio je raspust, bio sam besposlen i osuđen na ovu senzaciju što me uzela za metu. Devedeset dana ferija je zevalo preda mnom. Toliko sam ih iščekivao, a sad nisam znao šta u njima da radim. Jedva sam ček'o da budem nečim ispunjen. Boj'o sam se dosade koje je bio pun svet.

Tad se ova devojčica samo očešala o moj kraj; isprobala ga i otišla. Tajno se nastavila razvijati na nekom drugom mestu za koje će se doznati da je daleko. Posle nedelju dana sam se pomirio s tim da je nema. Od ovakvih susreta je bilo više štete nego koristi. Pokazivali su dokle se može uzneti lepota i ostati nepipnuta. Bar od mene. Svugde su se rojila pravila i obziri i prečili mi da zgrabim šansu za goli vrat! Još nisam ozbiljno počeo da živim a žene su po meni ostavljale pliće parnice. Nisu znale čak ni da postojim.

Idućeg letnjeg raspusta opet se pojavila. Ne samo preda mnom, nego pred svima koji su imali oči. Jedva je malo podsećala na devojčicu, a ja na dečaka. Porasla je u svim pravcima. Grudi su joj se neverovatno lepo ocrtavale ispod uskih majica. Lepota od prošle godine je izoštrila sliku. Dobila nagle krivine i padine kao reli staza. Redovna šminka plus kratke haljine i suknje su je neviđeno uzdigli u našim očima zamućenim od puberteta. Pretvorili je u javno dobro; bar kad je gledanje u pitanju. Moji drugovi s kojima sam iste godine doš'o na svet, prosto su mi prečili da se nađem blizu nje. Bile su to žive, pomične prepreke natopljene čežnjom. Nisu se dali ni zaobići ni preskočiti. Počeli su pristizati stariji mladići, izgurivati nas ne baš nežno. Čak neki s ličnim kartama. Nivo želja se peo preko glave.

Skoro je bilo moguće tih godina leći u krevet kao dečak, a probuditi se kao muškarac. Um nije stizao telo u slepom putu napred. Kasnio je da se u njega uklopi. Već sam s face suvom britvom sastrugao prve dlake, s lica pratio kako opet rastu. Brinula me je njihova mekoća. Maznost. Po balkanskim standardima muškarac je treb'o da grebe, bode i pomalo smrducka. Nikako da bude gladak. Hormoni su u meni fino pevali. Sviđalo mi se šta mi rade.

Ispostavilo se da se devojka oko koje se pletu priče i stvara fama zove Sanja i da će letnje raspuste provoditi u Beogradu, kod babe. Bila je čedo ljudi koji su pre naših rođenja potegli iz kraja u Nemačku na rad. Puno ih se tih godina učilo da zarađuje i dobija decu tamo daleko. Neki su gradili od ušteđevine kuće po moru i okolini, neki i grobnice. U novim, nepopunjenim počivalištima za mrtve znale su se praviti žurke sa svećama, pivom, ručnim kasetofonom. Zemlja je dobro upijala život i buku.

Neprimetna i mileća starica, s ulaznicom za smrt u džepu, postaće značajna po tome što ima lepu unuku. Prozor joj je nadgledan danonoćno. Vrebana je mogućnost da se Sanja pojavi na njemu. Čim bi je tesni, prizemni stan istisnuo do struka kroz pendžer, ulica bi oživela. Poput nekog još evolucijski neispitanog bića s više glava i nogu dovlačili smo joj se pod prozor i prosili pažnju. Nismo znali ni da pevamo, ni sviramo, ni da igramo, samo da se guramo. Pokazivali smo joj svoje strane.

Meni se neko volio, grlio, ljubio. Nije mi se čekalo na red. Sanja će staviti tačku na dosadu što nas je mučila tih meseci punih sunca i vrućine. Komarci su doletali sa reka i boli nas. Ćoškarili smo od jutra do mraka, disali na škrge. Bilo je onih što su provodili na ćošku i noći, pušeći i češući se. U visini, uokvireno zgradama i antenama nalik na riblje kosti, pružalo se letnje vračarsko nebo nitnovano zvezdama. Pod mesecom se kad je pun moglo i čitati. I sam sam ispunjen nemirom odežurao poneku noć na ulici, pljuckajući i odhukujući. Čudilo me što postojim. Što sam ja – ja, a ne neko drugi. Što smo mi – mi, a oni tamo ko zna koji i kakvi? Što se grad Beograd sastoji od labavo povezanih krajeva čije granice mnogi retko prelaze jer oko kuće nalaze sve. Što Sanja pod zaštitom verthajm brave i babe ispružene u predsoblju spava i obnavlja svoju zavodničku moć. Što nas je ozračila nadom pa svako misli samo na nju.

Sanja zvana Nemica je u kraj uvela neverovatan običaj: Da se ima momak za dan i za noć i za posle podne i mnogo simpatija usput. Da se momak po principu slučajnog odabira izuzme iz grupe i povede u šetnju kroz kraj. Šetnju nade. Da se zbog ravnoteže i oslonca povedu čak dva momka u šetnje nade i onda vrate na polazište s tačno odmerenim šansama za uspeh. Da sama prođe kroz ulicu a svako potajice misli da je prošla baš zbog njega – itd. Živeli smo u iščekivanju da nam se sa Sanjom bilo šta prijatno desi. Trošili smo godinu hiljadu devetsto sedamdeset šestu. U njoj je svečano, uz razrađenu pompu otvorena pruga Beograd-Bar, a jugopevačica Zilha Barjaktarević alias Silvana Armenulić poginula u saobraćajki sa sestrom Mirjanom tj. Mirsadom i šefom orkestra Jašarevićem. Još se prepričavao prvi korak čoveka na mesecu iz šezdeset devete, a i kad je godinu pre Miljenko Hrkač postavio bombu u bioskop „20. oktobar“ – jedno ubio, a više njih ranio. Sedamdeset šeste se iznad Vrbovca kod Zagreba nisu mimoišla i dva aviona: 176 mrtvih.

Razmaknuti prvi ešalon udvarača oko Sanje nije bilo moguće jer su ga činili po nekoliko godina stariji mladići od nas. Između petnaeste godine života, koliko smo bili napunili i sedamnaeste i osamnaeste, koliko su oni imali, vladala je duboka provalija. Iz nje su rikale nemani preko kojih se nije mogao prebaciti most. Mudro sam očekivao da se stariji i snažniji zasite Sanje pa da dođem na red. Sanja je na moju radost počela da pijucka i puši i povremeno kupuje cigare kod Žike. Baba je ostarila još malo. Starost ju je istupila, uspavala, učinila nemoćnom da održava kontrolu nad Sanjom. Noću je tu još živuću i dišuću prepreku preskakala kao da se radi o kućnom pragu o kojeg je važno samo ne zapeti. Počeli su dolaziti po nju automobili, motori s dva i četiri takta, Vespe, sve manje ljudi na svojim nogama. Svirati, turirati, uzburkavati žabokrečinu u koju smo utanjali noću! Ustaj'o sam da ih gledam s prozora i mrzim. Od prevoza imao sam samo Ponija bez kočnica i blatobrana, parkiranog u predsoblju. Baba je darivana kafom, šećerom, rahatlokumima, a ubrzo se od bajadera i bizarnih plišanih igrački nije moglo proći kroz stan. U kući sam imao Aerkonjak i Amaro 18 koji su čekali na Sanju. Trebali su da je omame kad je jednom budem grlio i ljubio.

Ta vrsta zaluđivanja i održavanja muškaraca na toplom režimu se zvala vatanje. Vatanje je bilo premosnica između nevinosti i pravog, penetrirajućeg seksa o kojem sam maštao. Imalo je velike utešne moći. Kad bi glad za ženama postala jedva snošljiva, više sile su je zavaravale tako što su puštale da se očešem o neku. Strašan i veličanstven je bio zov ženskog pola. Reflektor čežnje je naročito bio uperen u naš kraj – Vračar.

Goran Samardžić

Goran Samardžić

Dani su prolazili. Sanji neuredan život nije mog'o ništa. Njena lepota je bila slojevita kao luk: čim se izljušti prvi sloj dočeka te drugi, glađi, sočniji i ljući za oči. Lice joj se oštro spuštalo ka bradi, oči i zubi blistali. Trepavice uvijale. U nju se kao ni u sunce nije moglo dugo gledati. Priroda se pravila važna što je iz nje proterala dete. Mahala je njenim nogama, rukama, vijorila sveže opranom kosom. Podočnjaci i ispijena faca su joj dobro stajali a i to što je smršala. Haljine su zavodljivo lepršale delujući kao da će da odlete s nje. Približavao se i moj dan sa Sanjom.

Pre nego što pukne i otkrije nam iznutrice život je mor'o još nečim da se ispuni. Iz one starije i dominantnije grupe koja je ko zna otkuda došla u naš kraj i zagadila ga, izdvojila su se dvojica: Savke i Žuti. Nisu mogli više držati nagone pod kontrolom. Iscipelarili su Milana koji se vodio kao stalni Sanjin dečko i imao pristup u babin stan. Za naše standarde bio je već starac. Imao je dvadeset tri godine, odelo i tašnu na škljoc. Kafa, šećer i plišani monstrumi su uglavnom doticali od njega. Savke i Žuti su se okomili na Milana, a mi na njegovu tašnu. Šutirali smo je sve dok se nije ispovratila. Olovke, papiri, tiketi od lutrije i kurtoni rasuli su se ulicom. Sad je svima bilo jasno da Milan redovno radi sa Sanjom ono što svi želimo. Noge su još žešće zašutirale torbu i onog čija je. Moj otac je istrčao da brani Milana, a ja odjednom nisam znao na čijoj sam strani. Kad ga je Savke iz voleja šutn'o u stomak Milan je prdn'o. Zgađen sobom, još sam jednom ćušnuo torbu isplaženu na asfaltu i okrenuo joj leđa. U ulicu su zavijajući upali vatrogasci i razmotali creva debljine ruku. Neko ih je u uzbuđenju pozv'o umesto milicije. Tad sam uživo video da se ljudi mogu istući i pošamarati vodom pod pritiskom. I mene je hladni, peckav mlaz zahvatio i pokoleb'o u ravnoteži dok sam zamic'o u zgradu. Kolektivna opsednutost Sanjom dostigla je vrhunac. Moj otac je, kad se situacija smirila, stao da se nagleda devojke zadubljene u predstavu na ulici, čiji je režiser bio sam život. Iza je stajala baba i timarila joj leđa. Češkala je, brinula što joj je preko leta ostavljen na čuvanje stvor što lako udeljuje nade. Mnogi muškarac stariji od petnaest godina ponešto je dobio; neko poljubac, neko zagrljaj, neko vatanje il' bar pogled kao moj otac zalizan vodom.

Dan kojeg ovom pričom čupam iz zaborava započeo je umivanjem i izletanjem na ulicu koja se uveliko razbudila. Vredni ljudi su ustali u šest da zavaraju vrućinu i izvuku joj se ispod šapa. Izašao sam da trčim i prosušim lice i trepavice. Nabij'o sam se hormonom sreće. Na uglu između Kičevske i Hadži Prodanove naleteo sam na nešto toplo i meko. Sanju. Uske farmerke su joj pukle od sudara. Ako nekom ne smeš da priđeš i obratiš se, a ti se onda sudari s njim, najbolje slučajno. Dokaži da postojiš, da te ima! Da si neizbežan kao sudbina. Ošamućen od ove slučajnosti pomagao sam nam da stanemo na noge. Na bledom Sanjinom licu sjaktale su tamno plave oči za nijansu svetlije od đačke kecelje koje sam donedavno nosio. I katastrofe su je prolepšavale. Kao gracilni flamingo stajala je na jednoj nozi i cvilela; toliko slatko da mi je dolazilo da je ugušim ljubavlju. Veliki kapacitet za nežnost je čučao u meni. Skoro pa ubilački.

Ja: „Jao izvini nisam te vid'o, keve mi. Trka, frka...“

Ona:„Užassss, klima mi se zuuuub. Pa od koga bežiš majmune?! Jesi to orobio apoteku?!“

Ja: „Nisam, treniram, ej sviđaš mi se već odavno“. Pređoh na stvar. „Čak i mom ćaletu, onako, znaš, normalno, mislim ono, da, svi smo te zagotivili...“

Ona: „Pusti me da malo posedim, boli me batak“.

U trenutku obasjala me strašno dobra i izvodljiva ideja, stara koliko i muški rod: da je nabacim na rame, odnesem u svoju pećinu i ne puštam. Mladi ljudi, skoro pa deca, zatočeni u komplementarnom paru, nisu mogli da se obostrano ne prožmu. Sočna tela su verne sluge prirode. Preko njih se ona rado širi i pravi gluposti. Stan mi je slobodan do tri. Ispunjava ga samo jedan crni mačak na evolutivnoj lestvici ispod nas. Zna samo da gleda. Ništa da kaže.

- Koliko ti je kila, upitah.

- Pa preko pedeset.

- Ajd da ću te izneti bez spuštanja na treći sprat do mene.

- A juuuu! Primetila sam da nešto vežbaš.

Dalje nisam ček'o. Bila je to moj dan za grabljenje čiste prilike. Uzeo sam je u naručje i počeo da nosim. Prošla su vremena kad se žena protiv svoje volje nabacivala na leđa i mlatila nogama po zraku. Sad ih lepo moliš i pitaš. Nosio sam je i pazio da ne ispustim. Strahovito je važno bilo što je stežem u zagrljaju. Sto metara, dvesta, skoro trista pa do ulaza uz stepenice gde je u mraku žmirkao lift marke „Rudi Čajevac“ i mamio me da uđem. Krenuo sam odlučno u savlađivanje prvog sprata. Iz stanova je agresivno mirisala hrana i zveckao escajg. Seckalo se, lupalo. Strugalo. Mnogi su živeli da bi jeli, praznili se i punili. Generacija moga oca pamtila je glad i njene nijanse. Retko su se na kome videla rebra. Po mirisu sam znao šta ko jede il' se sprema da pojede. Mene je mučila druga fiziološka potreba. Želja da uklizim u Sanjino raskošno i mirisno telo. I ljubim je. Noge više nisu bile samo nosači moje već i njene težine. Vukle su uz spratove i dovele nas pred vrata. Ruke su je još čvršće stegle.

- Ako me ispustiš pre nego što otključaš ništa od svega. Oću sa mnom u naručju da prekoračiš prag, ko da sam ti žena.

- Važi bre. Nema frke.

Flash-Galerie Skurrile Urteile

Muka se nastavljala. Nikad nisam vežbao nošenje živog tereta uz stepenice. To je bilo fizikalisanje. Sad sam Sanju držao samo na jednoj ruci, podupirući je kolenom. Namerno se oklembesila da bi bila teža. Želela je da je s mukom zaslužim. Drugom rukom sam po džepu šorca ronio u pokušaju da napipam ključ od stana. Došao sam do cilja. Samo je još trebalo da iz te mučeničke poze pogodim bravu i okrenem ključ u njoj.

A ključa nije bilo.

Ispao je.

Iskočio iz džepa kad smo se sudarili na ćošku.

Srozao sam se pred vratima s najpoželjnijom devojkom iz kraja, prisutnom samo u vreme leta. Čistom sezonskom pojavom. Kad sam došao do daha pokušao sam da je zažvalim, ali je okrenula glavu. Daj šta daš. I njoj su ova vrata bez ključa pokvarila raspoloženje i obesmislila bolan sudar na ulici. Poš'o sam ka međunožju iz kojeg su rasli topli kraci. Rajferšlus je već bio puk'o. Poziv'o je unutra.

Sanja odbaci ruku od sebe snagom većom nego što se očekivalo. Odmeri me kao prosjaka koji skuplja petoparce oko fontane.

- Ti baš ne gubiš nadu aaa? Jebote bre sat vremena me cimaš okolo i brukaš. Treba još da porasteš. Da se sabereš. Znašššš!

Za utehu dala mi je da odmorim malo ruke na njenim dojkama i to preko odeće. Mogo sam ih držati tako nekoliko sekundi pod uslovom da ih ne stiskam i kvarim im oblik.

- Ako hoćeš otprati me do kuće. To svaki kreten zna.

Iz srozanih stvorenja naslonjenih na vrata polako smo se preobrazili u stojeća. Nisam mogao da verujem šta se desilo. Sve sam planirao osim da nemam ključ za raj.

Pošli smo niz stepenice pa preko ulice, duž sljubljenih zgrada i kola što su se njuškala odzada. Na prozoru je čekala baba oslonjena na krte lakte. Delovali su k'o da će pući. Bila je sve manja i mršavija. Vreme je s nje gulilo poslednje zalogaje. Uskom ulicom, skoro stružući zgrade, projuri Matijin Audi 100, boje zlata. U ratkapnama se rotiralo sunce; na anteni, dugačkoj poput pecaroški štapa, lepetala BSK zastava. Neki su u mom kraju bili poznatiji po onom šta voze nego po sebi. Motori ili kola behu sastavni deo njihove ličnosti, da ne kažem anatomije. Lickali su ih i prali radije nego sebe. Ustajali i legali sa svešću o onom šta imaju i za šta delimično žive. I mene je očekivao jedan polovni motor, namigujući mi iz budućnosti. Zbog njega ću mnoge sate provesti kod majstora.

Zagledao sam se u bunare babinih očiju bez trepavica. Samo što se nije videlo dno! Koliko puta mora vreme da trepne pa da nas učini ovakvim, pitao sam se? Sanja je šepala i navlačila majicu preko puknutog šlica, Matijin Audi daleko odmak'o. Teška, armirana vrata, na broju dvadeset šest, zatvarala su se za njom do iduće godine.„Vidimo se kad porasteš“, reče kroz škripu. „I pazi kako trčiš“.

Vratio sam se na mesto sudara i bez problema našao svoj ključ. Čekao je tamo gde je pao i odskočio koji put. Šutnuo sam ga, jednom,dvaput, triput! Opsov'o mu majku. Za to leto to je bilo sve. Vrućina je počela da popušta šarafe.