Film ne može ništa da promeni

Dojče vele: Berlinale iz godine u godinu potvrđuje titulu jednog od politički i društveno najangažovanijih filmskih festivala. Na ovogodišnjem Berlinalu dve teme kojima su se najviše bavili nezavisni, ali i filmovi velikih holivudskih i evropskih producentskih kuća, su žene i svakodnevica života u Istočnoj Evropi. Stoga ne iznenađuje činjenica da veliki broj nezavisnih filmova koji su odgovorili na "zadatu" temu Berlinala dolazi iz Rumunije, Srbije, Poljske ili Rusije. Gde je mesto istočnoevropskog filma u poređenju sa zapadnoevropskim kinematografijama?

Stipe Erceg: "Mislim da je uopšteno problem filmova jugoistočne Evrope to što postoji velika povest kinematografije. Istočnoevropski reditelji imaju dobar zanat, ali su dosta estetični. Problem nastaje kada estetika ostane bez sadržaja. Mi nismo napravili taj nužni korak ka modernom filmu i u tom smislu zaostajemo za razvijenim evropskim kinematografijama."

Veliku pažnju publike privukao je novi film Danisa Tanovića "Epizoda u životu skupljača željeza", koji prati život romske porodice iz okoline Tuzle. Tanovićev film izdvaja se i po tome što glavne uloge tumače naturščići Senada i Nazif, koji su stvarni junaci ove istinite priče. Šta misliš o ovakvom pristupu podeli uloga i koketiranju između dokumentarne i igrane forme?

"U tom filmu ima nečega više od istine, neke hiper istine, hiper realnosti. Ti ljudi ponovo proživljavaju svoju tragediju kao igru, terapiju ili mogućnost terapije. Kod Danisa je interesantan most između igranog filma i dokumentarca. Prikazati film kao pseudo dokumentarac je problematično, jer treba najpre uveriti gledaoca da je film dokumentaran. Kod Tanovićevog filma taj most ne postoji upravo jer glumci glume sami sebe, a radnja je situacija koju su proživeli. Činjenica da su glumci zaista ti ljudi i da ja znam da su to oni, je pomalo perverzna. To je zanimljivo, ili može biti zanimljivo, ako nije sentimentalno. Tanovićev film je istinita priča, ali šta to u stvari znači? Da li to znači da je to samo po sebi nešto delikatno? Snaga filma ne krije se u tome da li je priča istinita ili ne."

Laki moral visokog društva i nefunkcionisanje državnih institucija su deo istočno-evropske egzotike koja uzbuđuje filmsku publiku. Koja od kinematografija tzv. divlje Evrope je najbliža nemačkom sentimentalitetu, koja ih najviše provocira?

"Za mene je to rumunski film, jer on ima neki hiperrealizam koji mi se jako dopada. Za nas koji živimo na zapadu otići u Afriku ili Aziju je egzotično, otići na divlji istok Evrope je takođe egzotično. Kada gledam filmove iz tog regiona, osećam se kao da sam u nekom drugom svetu. Naš problem, koji nije nužno problem već može biti i kvalitet, je taj što smo mi tužan i melanholičan narod i to je izvorni osećaj našeg stvaralaštva - melanholija. Celi istok Evrope je takav i to nesumnjivo utiče na film."

Srbija i Hrvatska su ove godine predstavljene filmovima čija se radnja odvija u ratnoj i posleratnoj Bosni i Hercegovini, a akteri se svakodnevno suočavaju sa posledicama rata. Da li je tema rata lavirint iz koga balkanska kinematografija ne može da izađe?

"Nemci se još uvek bave temama koje se tiču Drugog svetskog rata. Kod nas su se pre deset godina snimali filmovi o ratu, danas se rade filmovi o posledicama rata i to je sasvim normalno, jer je celo društvo na prostorima bivše Jugoslavije danas posledica tog rata. Sve što danas postoji, granice, društvo, turbo kapitalizam, sve je to posledica rata. S druge strane, za umetnost je to vrlo interesantno. Meni kao umetniku uvek treba neki otpor, nešto što me provocira. Znam da je provokativno reći, ali za umetnika je sreća da ima tragedije."

Berlinale važi za festival koji u filmskom svetu otvara mnoge političke diskusije. Da li današnji filmovi mogu da budu pokretači društvenih promena?

"Šta je politički film? U širem smislu, film ne može ništa da promeni. Ko gleda takve filmove, koliko ljudi ih odgleda i šta oni kao pojedinci mogu da promene? Na filmove više gledam kao na inspiraciju, dobru glumu, dobro izvođenje, priču, konstrukciju i nekada me nešto dirne, ali teško da može da se dogodi nešto što bi me totalno iznenadilo. Danisova priča mene ne iznenađuje, toga svuda ima. To se non-stop svakog dana i svuda dešava. Čak i ovde u Nemačkoj mi svakodnevno prolazimo pored toga. Nema tu morala, nema komentara, nema poruke i poziva na bilo kakvu vrstu akcije. Sumnjam da je to Tanović radio, jer to rade loši reditelji."

Autorka: Natalija Miletić

Odg. urednica: Ivana Ivanović