Fanatici ili zaljubljenici u istoriju

Strele fijuču kroz vazduh, mačevi se ukrštaju. Berlinsko Udruženje posvećeno je srednjevekovnom životu. Njegovi članovi su službenici, lekari ili zanatlije. O vikendima oni postaju vitezovi, plemkinje i strelci. Zigfrud od Burgundije objašnjava svoju čežnju za prošlošću:

„Potreba za identifikacijom je ogromna. U Nemačkoj ljudima teško pada da se identifikuju sa istorijom, idealom ili liderom. Ovde vas već popreko gledaju, ako pripadate nekoj religiji. A ljudi traže i pronalaze identifikaciju u stvarima kojima se mi bavimo. Mi se ne igramo Srednjeg veka, mi živimo Srednji vek.“

Skupo je od Markusa postati Zigfrud

Članovi Bratstva Askanija žive prema starom viteškom kodeksu. Zigfrud se u građanskom životu zove Markus Porš i po zanimanju je organizator manifestacija. Od dečjeg sna o vitezovima, razvio je svoj životni stil. Nimalo jeftin hobi. Viteški oklop košta nekoliko hiljada evra, uz to dolaze mač, borbena sekira i obuka. Redovno sa ostalim vitezovima ide na vežbe mačevanja. Tvrđava je u Nemačkoj dovoljno, kao i modernih sanitetskih ustanova, kaže Ulrih fon Ende, iz Bratstva:

„Šta sve nismo imali… prelome, ruku, nogu, manje povrede, rane koje moraju da se zašiju, najčešće ni ne brojimo. Ali to je tako, kada se međusobno napadate metalnim predmetima, negde mora da vas pogodi. Ali ove godine smo bili dobri, uglavnom barem jednom godišnje pozovemo kola hitne pomoći.“

Ratna vremena čak i 200 kilometara dalje, i 500 godina kasnije. Mišel Kot živi u vremenu narodnih bitaka, kao pruski oficir u borbi protiv Napoleona. Njegov stan je prepun knjiga i filmova, a hobi je zavoleo od svog oca.

Eksperimentalna arheologija

Hobi je u Nemačkoj, podelio mišljenja nemačkih građana. Članove istorijskih udruženja brzo etiketiraju kao fanatike. Ali Mišel Kot, čitavu stvar vidi pre svega kao eksperimentalnu arheologiju. Za njega je demonstracija bitke samo jedan deo rada Udruženja. Mnogo češće se učesnici u bici okupljaju u neku vrstu istorijskog kampa:

„Tada živimo kao u 1813. Pripremamo jelo u kotlićima, sami ljuštimo krompire, mobilni telefoni su zabranjeni, sve neistorijsko nestaje. Plastične flaše, sve. Jedina razlika je da možemo da spavamo u vrećama za spavanje, a imamo i čistu vodu.“

Pijaća voda i tople vreće. Tako idilično i nije bilo u prošlim vremenima. Uprkos tome sva Udruženja teže, koliko je to moguće, autentičnosti. A neka idu i korak dalje. Katrin Šrajber, žena-strelac iz Udruženja Robins Kids kaže:

„Nije neobično da mi žene u Udruženju možemo da koristimo luk i strelu. To nije tako bilo u prošlosti. Ali samo sedeti kraj vatre, kuvati i krojiti mušku odeću, to bi mi bilo suviše dosadno.“

Ali na kraju sve se svodi na jedno: igru s maštom.